Руско-турски ратови су низ сукобаодносне државе. Разлози за ове оружане сукобе природно су произашли из суседног географског положаја и узајамно искључивих интереса двеју моћних држава. Руско-турски ратови у 17.-19. Веку водили су се углавном за доминацију у сливу Црног мора и суседним копненим областима. Међутим, овај дуготрајни низ ратова променио је свој карактер током векова због
промене у геополитичкој ситуацији у региону.Дакле, руско-турски ратови у 17. и 18. веку били су резултат агресије Османског царства и од њега вазално зависног Кримског каната у северном црноморском региону. Од Русије су ти сукоби обећавали, у случају успешног исхода, анексију нових приобалних територија и, наравно, приступ Црном мору.
Међутим, већ од друге половине осамнаестог векаРуска држава све самоувереније напредује према југу. Руско-турски ратови овог периода већ са стране северне државе добијају агресиван карактер. И ако су средином 17. века Турци уливали страх широм Европе, опседајући Беч, онда век касније у војно-тактичком погледу све више заостају за Европом, која доживљава научну и технолошку револуцију. Европљани из овог периода почињу постепено да сламају некада моћне Иран и Турску. Који, рецимо, гледајући унапред, почетком КСКС века постају полуколонијални поседи држава Старог света. Руско-турски ратови у 18. и посебно 19. веку постају део решавања такозваног источног питања (које се састојало у подели ослабљеног Ирана и Турске)
На пример, рат средином 17. века, 1676.-1681године, био је резултат турско-татарске агресије у украјинским земљама, њиховог заузимања Подолије (раније у власништву Пољака) и потраживања на читаву Деснобрану Украјину. Као резултат Бахчисарајског споразума, потписаног 1681. године, успостављена је руско-турска граница дуж Дњепра од његових брзака до територија јужно од Кијева. Занимљиво је да су само 50 година пре тога Османлије заиста претили постојању пољске државе. Тада су га спасили само Запорошки козаци 1621. године.
Руско-турски рат 1768-1774
Овај сукоб је постао један од кључних у целиниисторија војних сукоба. Турска је, као и раније, имала планове за проширење поседа у црноморском региону и на Кавказу. Напокон је обећан успешан исход Русије заузимање Крима и обале најближе лукама. Током непријатељстава, генерали Александар Суворов, Петар Румјанцев и адмирали Алексеј Орлов и Григориј Спиридонов показали су бриљантне таленте за војсковођу, поразивши турске трупе и морнарицу у бројним биткама. 1774. године у бугарском селу Кучук-Кајнарџи потписан је мировни уговор према којем је Кримски канат прешао под протекторат Русије. Последње је напустило неколико важних лука на обали Црног мора.
Руско-турски рат 1877
Резултат је био овај сударнационално-ослободилачку борбу хришћанских народа на Балкану, који су вековима били под јармом муслиманске Турске. Овај покрет је искористило Руско царство у своју корист. Прискочивши у помоћ Србима, Бугарима и Грцима, Русија је Османлијама поново нанела низ болних пораза. Овог пута су готово у потпуности и потпуно избачени са европског континента, успевши да иза себе оставе само делић Цариграда. На ослобођеним земљама обновљена је бугарска независност. Низ територија стекле су Русија, Аустроугарска, Србија и Румунија.
