Често у грађанским уговорима,закључен између појединаца или организација, текст садржи фразу: „... је саставни део уговора“. Мало људи разуме шта ове речи значе и коју улогу имају у решавању било каквих спорова везаних за уговорне односе.
Сваки уговор је сам по себи споразумстранке, које су последње постигле под свим условима. Ту спадају и основни услови и услови које законодавство не назива обавезним. Све ово може или не мора бити укључено у уговор. Такође, они услови које било која страна сматра потребним да се укључе у уговор су обавезни за укључивање.
Неки од услова споразума могу бити укључени не у сам текст, већ у додатке. У основи, то се ради због погодности и могућности промене неопходних услова.
На пример, ако странке закључе споразумиспорука производа, онда су они дефинисани у самом уговору са предметом, правима и обавезама страна, са поступком испоруке и прихвата робе, плаћањем. Истовремено, у тексту могу назначити да се добављач обавезује да ће робу испоручити у складу са анексом уговора. Тако убудуће, без промене главног уговора, странке могу да регулишу његове услове апликацијом, у којој ће одредити име, количину, цену и слично.
А како се пријава не би „изгубила“ у случају изненадног спора између уговорних страна, текст споразума указује да је пријава њен саставни део.
Замислимо да се сукоб између страна ипак догодио. Размотримо на примеру исте испоруке.
Предрасправна нагодба није довела ни до каквогрезултатима, а противници су се обратили судовима да реше њихово питање. Истовремено, једна странка (добављач) се не понаша сасвим добронамерно, тврдећи да је робу испоручила у одређеном року. У тексту уговора нема назнака времена испоруке, на то се позива добављач, наводећи да рок није одређен и да је роба испоручена у законски предвиђеном року. Међутим, уговором је предвиђено да је његов саставни део додатак у коме су прописана одређена времена испоруке.
Да није било ове речи - „интегрално“, ондасудска одлука била би на страни добављача. Али пошто се пријава сматра таквим делом уговора, онда се и сам уговор не може разматрати без ње. У таквој ситуацији суд ће стати на страну купца.
Саставни део уговора није самопријаве, спецификације и друга документа без којих је сам уговор непотпун. Они могу и треба да укључују и додатне споразуме које су стране закључиле.
Као што знате, странке могу слободно закључивати трансакцијеи други споразуми. Они могу, споразумно, променити своје услове, укинути одређене дужности и права или успоставити нове. Све се то, по правилу, формализује закључењем додатног споразума.
Мењањем неких тачака овим документом,уговорне стране у тексту треба да напишу да је допунски споразум саставни део главног уговора. После тога, и суд и друге заинтересоване стране, узимајући у обзир овај споразум, треба да се ослањају не само на текст наведен у њему, већ и на промене које су назначене у додатном споразуму.
Саставни део сваког уговора увек треба да буде уз главни документ. Уговор без њега је већ неисправан и у одређеним случајевима носи ризик да буде поништен.