Балада у књижевности је посебан жанр закоји се одликује јасном радњом, малим обимом и драматичним развојем нарације. Веома често баладе користе историјско платно да изразе главну поруку аутора. То је због чињенице да овај жанр потиче из народних прича и легенди. Лермонтовљеве баладе су кратке и сажете, оне тренутно преносе читаоца у описано време и подстичу дубоку емпатију према ликовима.
То млади песник ради када ради на томесопствене „Баладе“ исте године. Узима заплет Шилерових дела „Рониоц“ и „Рукавица“ и окупља их. Као и друге Љермонтове баладе, и ова је кратка и пространа. Одсече све што је непотребно. Ако Сцхиллер посвећује велику пажњу опису бесних таласа и сликама подводног света, онда Лермонтов кроз опис херојеве државе указује на борбу са елементима.
Нешто касније, песник се окреће народномнаслеђе. Лермонтовљеве баладе „Рид“ и „Где је тако окретна, млада Јеврејице? ..“ грађене су према јасној шеми која се користи у древним легендама. Прво долази љубав, затим издаја (или, пак, љубав се одбацује), након тога следи свеобухватна љубомора, а све се завршава убиством.
Значајно је да је и овде Лермонтов, мајсторскивладајући римом, не утапа свој гениј у глаголу, већ са неколико самопоузданих и прецизних потеза ствара целовиту слику, у којој многи детаљи, међутим, остају, такорећи, иза кулиса. Али ово ни најмање не квари посао. Напротив, чини га још живописнијим и незаборавнијим.
Лермонтовске баладе су често надограђиванеалегорије. Другим речима, аутор представља апстрактне концепте или чак одређене историјске личности користећи одређене физичке предмете. На пример, у балади „Спор“ он се позива на слику планина, коју је веома волео. А „Два великана“ представља сукоб Наполеона и цара Александра Првог.
Песника није занимао само народни еп, већ имитологија. Неке од каснијих балада имају конструкцију својствену развоју заплета митова. И овде аутор узима не само одигране ситуације или већ добро познате ликове. Не, он се односи управо на унутрашње језгро, на темељне законе жанра, према којима се гради наратив.
