Марина Тсветаева је најсјајнија представницалирика КСКС века, заједно са Аном Ахматовом. Креативност ове две познате жене непрестано се упоређује, тражећи у њима сличности и разлике, заједничке интонације, стил и начин писања поезије. Међутим, пажљивим проучавањем овог питања може се утврдити да су Цветајева и Ахматова потпуно различите креативне целине: баш као што лед не личи на ватру, Цветајев је далеко од Ахматова. Јунакиња песама Ане Ахматове, у чије име пише, је аристократске природе, уздржана, склона анализирању осећања, осећања, поступака.
Љубавне текстове Цветајеве представља хероина,који је врло емотиван, отворен, понекад недоследан, променљив. Не бави се контемплацијом света, ретко пада у јесење расположење неузвраћеног осећања. Она себе даје љубави - без трага, горљиво и емоционално. Иначе, Марина Тсветаева је идолизирала Анну Ахматову, била јој је обожавалац целог живота.
Љубавни текстови Цветајеве, чије се песме називајупоетско наслеђе КСКС века двојако је: у њему пожртвованост и истрајност, асертивност и испитивање. Ова подвојеност се може пратити у многим њеним делима.
Хероина Цветајеве је такође другачија:понекад се понаша као жена искусна у љубавним аферама, која помало ироничним погледом гледа на испољавање осећања и понашања према њој заљубљеног мушкарца („Откуд таква нежност?“), понекад се представља као вештица („Да се не сећам ни сата, ни године ...“). Из верне супруге („СЕ“) може се реинкарнирати у љубавницу која је одбијена („Циганска страст раздвајања“). Јунакиња песама Тсветаеве често говори о мушкарцима који су је некада волели, али сада су се њихова осећања према њој охладила. Приповедачица у следећим редовима показује своју господску и хировиту природу и упућује прилично изражајан прекор изабраници, која је више не сања и не хвали као раније: „Јуче сам лежала крај ногу!
Покушајмо да разаберемо неколико стихова такода открије особености љубавне лирике Цветајеве, чија дела налазе одговор у душама љубитеља модерне поезије, што само по себи није толико изненађујуће.
Упркос чињеници да је Марина Цветаева живела уприлично удаљено време од нас, њени радови су и даље релевантни. Напокон, људска осећања и осећања која се тако фигуративно одражавају у њеном раду су непромењена. Поред тога, она се заљубљује у своје песме захваљујући свом невероватном таленту да изрази свој став у једноставним и разумљивим редовима свима: овде не треба да препуцавате шкакљиве речи, покушавајући да схватите суштину овог или оног песничког дела .
Љубавни текстови Тсветаеве у стиху „Као десна и лева рука“ фасцинирају својом женственошћу, мекоћом речи, нежном интонацијом:
Суседни смо, блажени и топли,
Као десно и лево крило.
Али вихор се диже - и понор лаже
Са десног на лево крило!
Приповедник открива сличност, идентитет душау прва два реда. И ово стање заједнице изазива код јунака овог стиха осећај удобности и удобности, који, на жалост, не траје дуго. Последње реченице стиха показују јаз настао између двоје љубавника, који за њих постаје непремостива препрека. Чини се да речи Цветајеве о својој хероини потврђују познату тезу: срећа није вечна. Колико год ми то желели.
У песми „Од бајке до бајке“ одрасла јунакиња гледа на свет изненађеним погледом девојке и тражи од свог изабраника да јој помогне да остане увек млада у погледу животних и љубавних веза:
Не гњави ме да се изненадим
Буди као дечак у страшној тајни
Љубавна лирика Цветајеве у песми „То бенежна, бесна и бучна “показује жудњу хероине за животом и низом сукобљених осећања и осећања која је преплављују. Свуда где читалац види употребу антитеза од стране аутора, на пример: „увек ружичаста - блеђа од свих“. Ову песму је написала Тсветаева током боравка са супругом и ћерком у Феодосији. Очигледно је тада Цветајева била у стању да познаје свет, прихватајући живот какав јесте. Стога песникиња користи такве глаголе као „бити“ и „постати“. Јунакињу стиха занима не само свет око ње, већ и сопствена осећања: у своје речи бележи ситнице које воли. На пример, наруквица коју види „на овој уској, овој мојој дугој руци“. Међутим, проучавајући себе као да је споља, хероина говори о забораву, очигледно проналазећи у овом стању и одређени смисао постојања:
Заборави своје речи и глас
И сјај косе.
А стих се завршава филозофским погледом у будућност. Своје мисли о неповредивости аутора аутор обележава последњим редовима:
И тако ће се месеци отопити
И топи снег
Кад овај младић пројури
Дивно доба.
Цветајева љубавна лирика укључује ирасуђивање о противљењу полова. У песми „Под миловањем плишаног покривача“ приповедач полако говори о „двобоју својевољности“, у коме је нејасно коме је од двоје љубавника додељена улога плена, а коме ловац, а ко ипак изашао као победник из овог обрачуна личности. Она никада не проналази одговор на ова питања.
Љубавна лирика Марине Цветајеве утиче на ивечна тема борбе између Љубави и Смрти. У стиху „Љубави! Љубав!" воде битку у безграничном песниковом свету. Осећања приповедача су променљива: у почетку је неповерљива, а затим понесена, касније посрамљена. И све ово прати бекство. Генерално, ово дело говори о победи љубави над смрћу. За неке људе које је лирска хероина описала речима „умотана, безочна и нијема“, љубав је замка. Јунакиња ове песничке приче, за разлику од њих, не жели да „држи пуд у срцу“. Она тежи слободи и уверена је да ће постићи овај циљ, јер има „пар лепих крила“.
Како разнолики могу бити љубавни текстови М.Цветајеве! Њене песме су немерљиве. Њене песме су вечне. Они су љубав, што значи да су непоткупљиви.
