1985. у граду Шенгену (Луксембург)десио се заиста историјски догађај. После дугих припремних радова потписан је документ којим се успостављају одређени односи између пет земаља: Немачке, Француске, Белгије, Холандије и Велике жупаније Луксембург. Последње три земље постале су језгро Шенгенског споразума, пошто су још 1921. године формирале Царинску и економску унију Бенелукса. Тек десет година касније, у марту 1995. године, Шенгенски споразум је ступио на снагу.
По договору су територије ових земаља посталешенгенска зона. Земље које припадају шенгенској зони немају унутрашње граничне контроле, али као јединствена држава имају граничне и визне контроле на спољним границама зоне.
Шенгенска виза коју издаје једна од земаља, према горе поменутом споразуму, омогућава вам да путнику и особама које привремено улазе без визних проблема пређете границе једне шенгенске земље.
Али у полицијској контроли или на аеродрому, ухотелу је потребан пасош или други документ којим се доказује идентитет држављанина државе чланице Европске уније. Понекад се, због неких политичких дешавања, контрола на границама земаља Шенгена враћа на месец дана, али не дуже.
Земље Шенгена активно развијају правосудну и полицијску сарадњу, развијају јединствена правила за улазак и боравак привремених посетилаца.
Тренутно, шенгенски простор обухвата 27Европске земље. Плус де фацто: микро-државе Монако, Ватикан и Сан Марино. Андора, која није чланица Шенгенског споразума, има отворене границе са Француском и Шпанијом.
Готово све земље Шенгена суземље – чланице Европске уније. У ЕУ нису укључени: Исланд, Швајцарска, Норвешка и Лихтенштајн, али су они, према Амстердамском уговору, део шенгенског простора од 1999. године.
Територија која се може заобићи без посебних државних виза еволуирала је постепено.
Девет држава:Чешка, Мађарска, Естонија, Литванија, Летонија, Малта, Словачка, Пољска, Словенија потписале су Шенгенски споразум тек 2007. године. Сви су чланови Европске уније од 2004. године. Истовремено, Бугарској, Кипру и Румунији је из различитих разлога одбијен пријем у шенгенску зону. Одлука да им се придружи још се одлаже.
2008. чланица Шенгенског споразумапостао Швајцарска, Лихтенштајн - 2011. године. Они су ушли у шенгенски простор под истим условима као Исланд и Норвешка (који нису чланице ЕУ): ове државе су дефинисане као везане шенгенским обавезама, шенгенска виза важи на њиховој територији.
Шенгенска зона је површина од 4.312.099 квадратних километара, са преко 400 милиона људи који живе у „зони“. Односно, највећи део Европе је шенгенски простор.
Земље Шенгенског споразума уједињене су регулаторним оквиром јединственог законодавства. Шенгенска зона има јединствена царинска правила.
Уговор вам омогућава да обављате пословна путовања,путовања, уопште, кретање по Европи без виза за све грађане Европске уније. Држављани држава које нису чланице ове уније, након што су добили визу земље која је чланица Шенгенског споразума, могу се слободно кретати и по шенгенском простору.
У ствари, за путника или посаоособа која има шенгенску визу, земље Шенгена постају једна огромна држава без граница, царина, а самим тим и без проблема и потешкоћа.
Постоје ограничења, тзв. коридори -рокови у којима важи шенгенска виза. У Немачкој и Италији можете остати само 14 дана, у Шпанији - 30 дана, Француска вам дозвољава да останете 2 месеца, али Финска дефинише визни коридор за целу годину.
