Сједињене Америчке Државе су председничкерепублика. Главна карактеристика њиховог политичког система је подела власти на три врсте: извршну, законодавну и судску. Управо ова структура омогућава одржавање равнотеже у земљи.
У почетку је сва власт у земљи била у рукамаУставни конгрес САД (1774). У то време није постојао посебан лидер земље, а амерички парламент (Конгрес) је између својих чланова бирао председника, чија је улога, међутим, била мала – он је био само председавајући током гласања. Тек 1787. Сједињене Државе су стекле статус председничке републике, а председник је постао главни лидер земље. Шеф Сједињених Држава је представљао савезну извршну власт у земљи. Моћ лидера земље је подржана и ојачана Уставом усвојеним две године касније.
За балансирање електроенергетског система у САДпостоји њена подела на три гране: извршну, законодавну и судску. Свака структура има могућност да утиче на активности других органа власти, што омогућава постизање максималне равнотеже. Први амерички Конгрес у његовом модерном облику сазван је 1789. године. Годину дана касније преселио се у зграду Капитола државе Вашингтон.
Конгрес САД или Парламент представља законодавну власт у земљи. Његова структура укључује два дела:
Избори за обе структуре одржавају се тајно. Чланови структура не могу се распустити пре истека мандата.
Бира се на мандат од две године и њен бројИма 435 чланова. Број чланова зависи од броја округа у Америци, при чему се места додељују пропорционално броју становника. Број представника државе се мења сваких десет година и то само према резултатима пописа. Постоје одређени услови за члана Представничког дома: он мора имати најмање 25 година, бити амерички држављанин најмање седам година и пребивати у држави чији представник жели да постане.
Сенат се формира на период од шест година, алиСваке две године део његовог састава се обнавља. Представнике бирају по две особе по држави, а величина њеног становништва није битна. Захтеви за сенаторе су строжи него за представнике Дома. Сенатор може бити држављанин САД (који је држављанин најмање девет година) који има најмање тридесет година и пребива у држави чије интересе намерава да заступа.
Национални конгрес САД додељује своје члановепосебан статус и права. Имају имунитет, који важи само за време састанака, на путу до њих, али и назад. Постоје изузеци од ове привилегије: издаја, кривично дело и јавна сметња. Чланови америчког Конгреса такође нису одговорни за своје изјаве и гласове. Али и овде постоје изузеци, на њих се могу применити дисциплинске мере, као што су укор, осуда, лишење стажа или искључење из састава.
Амерички парламент даје својим члановима мандат дашто их ни на шта не обавезује пред бирачима, јер заступају интересе нације. Међутим, у стварности, реизбор чланова се врши гласањем обичних грађана, па се њихово мишљење мора узети у обзир.
Законодавна власт овлашћује своје чланове идруге привилегије. Сви посланици примају плату и бесплатно уживају велики број медицинских услуга, као и неке друге услуге. Обезбеђен им је канцеларијски простор за становање, а додељује им се и пензија. Пензија посланика се обрачунава на основу његовог радног стажа.
Сваки дом америчког Конгреса има свој интерниструктура. Представнички дом води предсједавајући, који се бира на првој сједници. Амерички парламент му даје широк спектар овлашћења. Председник је трећа особа у целој држави (1. - председник, 2. - председник Врховног суда). Тако он прописује дисциплинске мере, утврђује главна питања састанка и даје право гласа посланицима. Глас председника је одлучујући у случају једнакости гласова.
Шеф Сената је потпредседник.За време његовог одсуства бира се његов привремени заменик (у ствари, заменик је главни лик). Он је спона између извршне и законодавне власти. Потпредседник председава одређеним састанцима, упућује предлоге закона одређеним одборима и потписује и одобрава предлоге закона. Он такође има одлучујући глас ако се појави неко контроверзно питање; у супротном, потпредседник не гласа.
Постоји годишња седница која почиње упочетком године и траје дуже од шест месеци, са паузама. По правилу, коморе се састају одвојено, али постоје изузеци. Ови састанци се најчешће одвијају отворено, што не искључује одржавање тајног састанка ако је потребно. Састанак се сматра одржаним када је постигнута већина гласова.
Даље карике у структури комора су њихови комитети. Постоје две врсте:
У Комори постоје 22 сталне комисијепредставника и 17 у Сенату. Број комисија утврђује се највишим законом земље (Уставом). Сваки од одбора се бави посебним питањем (медицина, економија, народна одбрана, финансије итд.). Председници сталних комитета су представници већинске странке који имају највећи стаж и искуство у Конгресу.
Посебни комитети се стварају само каданеопходно. То могу бити случајеви истраживања појединачних питања владиних агенција или решавања проблема. Састају се у било које време и било где. Сведоци се могу позивати на састанке и могу се тражити потребни документи. Након што се сва питања реше, посебни комитети се распуштају.
Конгрес САД укључује две главне странке:
Обе ове странке формирају своје фракције, предвођенеод којих су изабрани лидери. Фракција ствара одборе у разним областима, а ту су и организатори партија. Они заступају интересе чланова фракције и прате поштовање правила у Већу. Републиканска и Демократска странка промовишу именовања у одборе, спроводе изборне кампање и подржавају иницијативе посланика.
Законодавно тело САД има широк спектар овлашћења. Могу се поделити у две групе:
Општа овлашћења врше оба домапарламента. Укључују: финансије (порези, таксе, кредити, дугови, курсеви и друго), економију (трговина, патентна и ауторска права, стечај, наука и занати и друго), одбрану и спољну политику (рат, војска и др.), заштиту јавни ред (полиција, нереди и устанке и друго). У општа овлашћења спадају и питања држављанства, савезни судови и нека друга.
Посебна овлашћења Конгреса се примењујусваку своју одају посебно. Коморе имају своје функције и свака од њих решава своје проблеме (нпр. Представнички дом некада има право да бира председника, а Сенат понекад доноси одлуку о кривици и невиности грађанина).
Законодавни процес почиње уводомпредлог закона пред Конгресом. Да би се убрзало његово разматрање, могуће је увести предлог закона за истовремено разматрање оба већа. У сваком дому парламента, предлог закона пролази кроз три главне фазе разматрања. Штавише, постоји додатна фаза - разматрање од стране комисије.
У првом читању предлог закона је једноставансе доставља на разматрање, затим се преноси посебном одбору који се бави овом облашћу, или чак неколико одбора истовремено. Овде се документ детаљно проучава, у њега се уносе измене и допуне. Ако већина чланова одбора одобри предлог закона, он се креће на даље разматрање.
Друго читање се састоји од објављивања текста предлога закона, могућности и неопходности уношења измена и допуна у њега.
На трећем читању побољшаноконачну верзију предлога закона, након чега се најављује гласање. Ако је предлог закона усвојен од стране првог већа, он може прећи на следећи ниво на разматрање. Следеће веће пролази кроз исту процедуру ревизије. Ако нема консензуса између већа, онда се формира помиритељски одбор који помаже да се пронађе решење које одговара обема странама. Ако ни ово није помогло и није постигнут консензус, онда се предлог закона мора одбацити. Када оба дома одобре закон, прелази се на завршну фазу - потписивање од стране председника. Након ове процедуре, предлог закона се сматра усвојеним и подлеже објављивању.
Амерички парламент има широк спектар овлашћења.Његове активности нису ограничене само на креирање и усвајање закона, он је такође укључен у доношење резолуција. То могу бити једноставне резолуције, заједничке и подударне. Једноставни дефинишу активности коморе и прихватају их само њени чланови, након чега их одобрава председник Сједињених Држава. Заједничке резолуције су предмет разматрања и гласања у оба дома. Оне које се поклапају одмах усвајају два Конгресна дома о питањима њихових међусобних односа.
Улога Конгреса у Сједињеним Државама је огромна.То није само законодавно тело. Парламент утиче на одбрану земље. Његов статус знатно превазилази улогу Пентагона, који је принуђен не само да узима у обзир мишљења парламентараца, већ и да им се у свему покорава. Ово у великој мери слаби америчку војну снагу. На пример, да би донела одлуку о стварању новог оружја или војног транспорта, војска мора да докаже члановима Конгреса ту потребу и све предности такве одлуке. При томе, парламентарци немају појма о замршености војне политике, специфичностима наоружања и уопште о организацији наоружања. Већина чланова Конгреса има правно образовање. Војска мора да ради масовно оглашавање и да организује читаве наступе да би освојила више гласова. Овај поступак има своје недостатке. Пре свега, то је доношење тајних одлука на саслушање тако великог круга људи. Ово онемогућава да се изглед нових производа задржи у тајности. Друго, парламентарци, без специјалног образовања, не гледају на стварну потребу, већ на светлији учинак посланика. Треће, иста ситуација важи и за питања решавања војних сукоба.
