Политички поглед је фактор,који осигурава ред и интегритет у друштву, могућност да дођу до заједничког именитеља и даље се крећу по путу напретка. И ово упркос постојању различитих друштвених група, које често имају апсолутно супротне интересе.
Односно, политички ставови су таква уверења о чињеницама и вредностима које су релевантне за одређену странку, особу или друштвену групу и представљају њихове интересе.
Појединац увек делује у неку сврху, навише, ако су њене акције политичке природе. Њихов фокус је увек конкретан, али није тако важан, било да је учешће на изборима, у политичким акцијама или у владиним канцеларијама. Правац и методе таквих акција зависе од превладавајућих идеја о вриједностима и структури друштва. Политички ставови класе, нације или појединаца показују како они разумеју и тумаче оно што се дешава у стварности, на које улоге, статус и користи се рачунају. Формирана уверења дају значење читавој политичкој активности група, партија и појединаца унутар вриједности које су релевантне у овом тренутку. Стога, политички ставови су облик који утиче на политичко понашање и на основу чега се гради светски поглед на политику. Сви они, на један или други начин, се тичу питања моћи, ауторитета и сл.
Политички погледи истовремено врше две функције:
- Интегративни, који се састоји у скуповима, групи, партији, класи;
- демаркација, која се састоји у одвајању једне групе, партије од других.
Разлике у друштвеним, политичким, економским моделима свих земаља последица су доминације неких политичких уверења над другима. Врсте политичких гледишта разликују се према два критеријума:
1) Према моделу друштва које треба да се изгради, ставови су:
- јел тако;
- центрист;
- лево.
2) Према средствима и методама напретка разликују се ставови:
- радикални (трансформишући се на револуционаран начин);
- центристички (преферирајући пут реформи, али умерен, постепен);
- конзервативан (тежња ка очувању већ успостављеног поретка).
Политички ставови су се појавили током просветитељства. Идеју напретка поткрепљивали су на различите начине, стога су и типови друштва који су могли да оличе ове идеје били различити.
Десничари су само видели напредаку друштву у којем постоји слободна конкуренција, предузетништво, приватно власништво, тржиште. Међутим, скуп десничарских погледа је веома хетероген (и то је тако од самог почетка): од ултрадесничара, који представљају фашисте, до либералних демократа.
Левичари виде напредак устална трансформација друштва све док не дође до социјалне једнакости и правде. Веровали су да човек треба да има све услове за пуни развој. Међутим, видели су различите начине за постизање ових вредности. Дакле, комунисти радије трансформишу друштво на радикалне начине. Једнакост и правда морају се постићи у планској економији. Чак и за време социјализма, као почетне фазе комунизма, вредност јавне имовине се одржава. Социјалдемократе и социјалисти, с друге стране, радије прибегавају не револуцијама, већ реформама ради социјалних трансформација. Правду и једнакост схватају као стварање истих услова за развој личности на самом почетку живота, на почетку, што, међутим, не доводи увек до истих резултата.
