Социјална екологија је научна дисциплина оусклађивање односа природе и друштва. Ова грана знања анализира људске односе (узимајући у обзир кореспонденцију хуманистичке стране) са развојним потребама. Користе се теоријски темељи разумевања света у његовим општим појмовима, који изражавају степен историјског јединства природе и човека.
Концептуална и категоричка структура наукеје у сталном развоју и усавршавању. Овај процес промена је прилично разнолик и продире у све сфере друштвене екологије, и објективно и субјективно. Овај јединствени начин одражава научну креативност и утиче на еволуцију метода научног истраживања и интересе не само појединих научника, већ и разних колектива у целини.
Приступ природи и друштву којисугерира примјену социјалне екологије, у одређеној мјери може се чинити интелектуално захтјевном. Упоредо с тим, он избегава поједностављивање дуализма и редукционизма. Социјална екологија настоји приказати спор и вишефазни процес трансформације природе у друштво узимајући у обзир све разлике с једне стране, а с друге, степен међусобне продора.
Један од најважнијих задатака који стојипред истраживачима у фази модерне афирмације науке, сматра се дефиницијом општег приступа разумевању предмета дисциплине. Упркос извесном напретку који је постигнут у проучавању различитих области интеракције човека, природе и друштва, велике количине материјала објављеног у последњим деценијама, још увек се води много расправа о томе шта посебно проучава друштвену екологију.
Све више истраживача дајесклоност проширеном тумачењу предмета дисциплине. На пример, Марковић (српски научник) веровао је да друштвена екологија, коју он сматра приватном социологијом, проучава специфичне везе које су успостављене између човека и његове околине. На основу тога, задаци дисциплине могу се састојати у проучавању утицаја комбинације друштвених и природних фактора који чине животну средину на човека, као и утицаја појединца на спољне услове, које се доживљавају као границе људског живота.
Постоји, у неку руку, још један,интерпретација концепта предмета дисциплине која није у супротности са горе наведеним објашњењем. Дакле, Хаскин и Акимова социјалну екологију сматрају комплексом засебних грана науке које истражују повезаност између друштвених структура (почев од саме породице и других малих јавних група и група), као и између човека и природног, јавног окружења. Помоћу ове интерпретације постаје могуће потпуније проучавање друштвено-еколошких проблема нашег времена. У овом случају приступ разумевању предмета дисциплине није ограничен на оквир једне хуманистичке науке. Упоредо са тим, пажња је усмерена на интердисциплинарну природу дисциплине.
Дефинишући предмет социјалне екологије, некиИстраживачи су склони да посебно примете значење којим је обдарена. Улога дисциплине, према њиховом мишљењу, веома је значајна у питању усклађивања интеракције човечанства и његове околине. Бројни аутори сматрају да је задатак социјалне екологије, пре свега, проучавање закона природе и друштва. У овом случају, ови закони се разумеју као принципи саморегулације у биосфери, које човек примењује у свом животу.
