Колико год то било страшно признати, али таквострашне друштвене појаве као што су национална мржња и геноцид постоје у нашем времену. Живописан пример овога је крвава трагедија Хоџали. Био је то масакр који су јерменске трупе починиле 1992. над становницима малог села, које се налази четрнаест километара североисточно од града Кханкенди. Тај догађај је и данас у сећању многих ожалошћених, а становници Републике Азербејџан сваке године се сете тих страшних дана како би одали сећање на погинуле.
Становништво овог насеља било је приличномали, око седам хиљада људи. У фебруарској ноћи, са двадесет петог на двадесет шести, сасвим неочекивано, наоружана јерменска армија, уз подршку моторизованог стрељачког дивизиона Руске Федерације, издајнички је напала миран град. Најпре је град опкољен, а онда је, без упозорења, пуцано на њега из тешких војних топова, испоставило се да је село готово потпуно захваћено пламеном. Они који су преживели гранатирање били су приморани да напусте своје домове, све своје ствари и побегну. До пет ујутру град је припао Јерменима, тачније оним рушевинама које су изгореле на месту села.
Али невоље народа Хоџалија се ту нису завршиле:њима, који су са места трагедије побегли у шуму и планине, ушли су у траг и покушани да их докрајче. Нису сви преживели. Младе девојке и жене су заробљене, многе од њих су буквално мучене до смрти. Мушкарци и деца су углавном одмах убијени. Хоџалијска трагедија била је прави шок за многе просвећене савременике.
Према статистичким извештајима, за АзербејџанМасакр у Хоџалију завршен је следећим губицима: убијено је шест стотина тринаест људи, укључујући сто шест жена, шездесет троје деце и седамдесет стараца. Педесет шест људи је убијено са изузетном окрутношћу. Некима су одузети удови, са неких лешева скинута је кожа, а касније су пронађени и остаци живих спаљених људи. Неким људима су ископане очи (чак и код одојчади), женама које су чекале бебу раскидали су стомак ножевима. Још увек се не зна судбина сто педесет људи.
После ове трагедије у Хоџалију, чак осам породица је потпуно уништено, двадесет четворо деце остало је потпуна сирочад, а сто тридесеторо деце је изгубило једног родитеља.
Након тога је указом председника Републике ода се овај туробни дан у историји земље памти као „Дан хоџалинског геноцида и националне жалости“. О томе су касније обавештене све међународне организације. И од тада, сваке године на овај тужни датум, сваки становник Републике Азербејџан чује обраћање председника народу, и у знак сећања на ову трагедију, минутом ћутања.
Организација за људска права са тим именом каснијепокушао да схвати шта се дешава. Она је извршила детаљну студију о подручју где се одиграла трагедија у Хоџалију како би обновила те догађаје. Већина становника града је одмах након почетка гранатирања покушала да се извуче из окружења у два главна правца:
1.Уз обалу реке која је текла кроз град. Овај пут је, како су касније уверавали јерменски представници, одлучено да се становницима омогући слободан излаз (али статистика показује да „слободног коридора“ као таквог није било, људи су морали да спасавају своје животе на овом путу).
2. Северним крајем насеља пружало се згодно повлачење у шуму, у којој су се многи склонили од невоље. Овај пут је користила мањина.
Према најновијим извештајима, статистика пребројавањаброј погинулих није тачан, стварни број је, нажалост, вишеструко већи. Јерменски представници су одбили да дају своје информације и генерално барем некако коментаришу ситуацију.
Према организацији за људска права„Меморијал“, они који су искористили први пут за бекство дуж реке, били су немилосрдно гађани. Према јерменским представницима, то се догодило само зато што је народ био наоружан. Поштено је рећи да је међу онима који су се повлачили заиста било наоружаних људи. То су браниоци из градског гарнизона. Али пуцати на њих је такође потпуно нехумано, они, према речима очевидаца, уопште нису показивали агресију, Јермени су упали и међу цивилно становништво, које је желело само једно: да се брзо сакрије од освајача.
Меморијал је такође покушао да израчуна коликољуди су се смрзли у овој хладној зимској ноћи. Многи су изјурили из својих кућа, обучени на брзину, у шта год је било могуће. Уосталом, побегли су, оставивши све, желећи само да спасу себе и своју децу.
Било је много заробљених.Касније ће се вратити у домовину, али многи од њих изгубљеног здравља и поремећене психе. Већина затвореника су биле девојке и деца. Они који су се касније вратили рекли су да су многи затвореници стрељани. Овај догађај се не може назвати другачије него трагедијом Хоџали.
Само два дана касније, користећи два хеликоптера,Руски и азербејџански новинари успели су да дођу до тог подручја. Њихови чланци дирнули су у душу више од једне генерације. Најсвежије утиске, испуњене ужасом и неразумевањем, ови храбри људи поделили су са целим светом. Пуцано је и на њихове хеликоптере, само четири тела су успела да се изнесу са овог страшног ратишта.
Из птичје перспективе, цеоразмере трагедије, на пожутелој трави, прекривеној танким слојем снега, свуда су лежала тела убијених. Било их је много, а у овој маси ту и тамо лешеви жена, деце и стараца. Зашто су ови људи патили? Нису урадили ништа лоше. Да, и на крају крајева, покушали су да побегну до границе са Азербејџаном, као да одустају, не показујући никакву агресију.
О Хоџалију су писале новине широм светамасакра. И нема другог начина да се назове овај догађај, беспомоћни и невини људи нису само стрељани, већ су зверски убијени. Прави злочин против личности, прави геноцид. Долазећи на ово место касније, западни медији су на свим каналима пренели своја осећања о ономе што се догодило.
И у руском листу Известија, у врлоХоџалијска трагедија и њене последице описане су до страшних детаља. Како су живи људи који су добровољно одлучили да постану таоци размењени за тела мртвих. Али какав је то призор био! Родбина је примала лешеве са одсеченим деловима тела, са скинутом кожом, без очију итд.
УН, Савет Европе и ОЕБС са крајњом осудомреаговао на оно што се догодило, препознавши поступке јерменске стране као злочине против човечности. Реч „геноцид“ се помиње у многим извештајима. Челници ових организација су се путем медија обратили породицама настрадалих са саучешћем.
Али најважније је да и после толикоова трагедија није заборављена. Дан сећања и минута ћутања подсећају све становнике Републике да су некада њихови сународници били жртве рата. Годишњица хоџалинске трагедије десила се не тако давно, а Азербејџанци су се поново са сузама у очима присећали тог страшног фебруара. И не само они, цео свет тугује заједно са грађанима Азербејџана.
Хоџалијска трагедија је трагедија 20. века, коју потомци жртава још дуго неће заборавити.
