Што се тиче ропства и робова, првоудружење које се појављује је ропско друштво у старом Риму и Грчкој. Непосредно пред вашим очима појављују се слике Спартака и других гладијатора. Међутим, у Русији је било робова, а то никако нису били кметови. Они су се необично звали речју „роб“. То су били људи који нису имали апсолутно ништа. Због тога су зарад парчета хлеба морали да савијају леђа пред власником и испуњавају све његове хирове. Такав однос између господара и слуге-роба био је у феудалном друштву. Њихов власник је могао да „спусти“ на земљу, а онда се претворио у кмет-кмет.
У Русији је роб или заробљени војникнепријатељска војска или особа која дугује велику суму и није у могућности да плати. Овај статус стекао је и након венчања или венчања са робињом. Од 1722. сви су се робови почели називати кметовима. То, у принципу, није ништа променило у њиховом животу. Могли су се продати, купити, поклонити итд.
Кмет у Русији
Део становништва феудалне Русије од 10. до 18. годиневека, који није поседовао склониште и никакво имање и да би одржао живот принуђен да обавља било какав посао у привреди свог феудалног господара, називан је робовима. Током ратова, посебно међусобних, вођених с циљем присвајања туђе имовине и освајања нових територија, ти људи су се аутоматски претварали у робове. Заробљени људи и стоку освајачи су сматрали највреднијим пленом. Сваки земљопоседник имао је огромно упражњених територија и за њихову обраду, наравно, била је потребна радна снага. Затвореници су постали она. Односно, у Русији се веровало да је роб првенствено бесплатна радна снага. Ти људи су се бавили и домаћим и пољопривредним пословима.
Права робова у Русији
Овај део становништва био је у потпуностизависност од својих господара. Нису имали независна законска права. Међутим, нису сви робови били у истом положају. Неке од њих називали су вучним сељацима. Односно, роб је особа која на својим плећима носи читав терет државе.
Положај роба са правног становишта
Сматран је за ствар, тј.приватна својина, попут остатка имовине: некретнине, посуђе, стока итд. Стога његов власник мора бити одговоран за своје поступке и дела. Међутим, у случају да роб нанесе слободу слободном човеку лични прекршај, тада га освета може осветити због освете. Роб који је био сведок било ког злочина није могао бити позван пред суд да сведочи. Власник је могао да га убије, али ако је неко други убио роба, онда је свом господару платио казну.
У законику за 1550. уведена су ограничења.Према њима, син роба, рођен пре него што је отац стекао статус роба, сматрао се слободним, а отац није имао право да га прода у ропство. Ако је особа постала роб као резултат заточеништва и успела је да побегне из заточеништва, онда је поново стекла слободу. Такође се ослободио ропства након смрти господара. А било је и случајева када су слободни људи, неспособни да се нахране или заштите, добровољно отишли у ропство. У 17. веку је издата уредба да се то спречи.
