Први светски рат, који је донео безбројкатастрофа за народе Европе, учинила је неизбежним крах Османског царства, које је вековима доминирало великим територијама које су постале жртвом његове незаситне војне експанзије. Принуђена да се придружи централним силама попут Немачке, Аустроугарске и Бугарске, она је заједно са њима научила горчину пораза, неспособна да се више не декларише као водеће светско царство.
Крајем 13. века Осман И Гази наследио је одњегов отац бег Ертогрул владао је безбројним турским хордама које су насељавале Фригију. Проглашавајући независност ове релативно мале територије и прихватајући титулу султана, успео је да освоји значајан део Мале Азије и тако је пронашао моћно царство названо по њему Османско царство. Било јој је суђено да игра важну улогу у светској историји.
Већ средином КСИВ века турска војсказемље на обали Европе и започиње своје вековно ширење, што је ову државу у КСВ-КСВИ веку учинило једном од највећих на свету. Међутим, почетак слома Османског царства био је зацртан већ у 17. веку, када је турска војска, која никада није знала за пораз и која се сматрала непобедивом, претрпела сломни ударац по зидовима аустријске престонице.
1683. хорде Османлија су се приближиле Бечу,узимајући град под опсаду. Његови становници, чувши довољно о дивљим и немилосрдним обичајима ових варвара, показали су чуда јунаштва, штитећи себе и своје породице од сигурне смрти. Како сведоче историјски документи, успеху бранилаца у великој мери је допринела чињеница да је међу командом гарнизона било много истакнутих војсковођа тих година који су били способни да компетентно и брзо предузму све потребне одбрамбене мере.
Кад је краљ прискочио у помоћ опкољенимаПољска, тада је одлучена судбина нападача. Побегли су, оставивши хришћанима богат плен. Ова победа, која је започела слом Османског царства, имала је психолошки значај за народе Европе. Разбила је мит о непобедивости свемоћне Луке, као што је то био обичај међу Европљанима да Османско царство зову.
Овај пораз, као и низ накнадних неуспехапостао разлог за Карловички мир закључен јануара 1699. Према овом документу, Порта је губила раније контролисане територије Мађарске, Трансилваније и Темишвара. Њене границе су се помериле ка југу на знатну удаљеност. То је већ био прилично опипљив ударац за његов империјални интегритет.
Ако је прва половина следећег, 18. векаобележен одређеним војним успесима Османског царства, које му је, иако је привременим губитком Дербента омогућило да задржи приступ Црном и Азовском мору, друга половина века донела низ неуспеха који су такође предодредили будући крах Османско царство.
Пораз у турском рату, који је царицаКатарина ИИ предводила је османског султана, приморавши га да потпише мировни уговор у јулу 1774. године, према којем је Русија добила земље које се протежу између Дњепра и Јужног Буга. Следећа година доноси нову несрећу - Порта губи Буковину која је отишла у Аустрију.
За Османлије је 18. век завршен комплетнимкатастрофа. Коначни пораз у руско-турском рату довео је до закључења врло неисплативог и понижавајућег мира Јас, у складу са којим се читав северни црноморски регион, укључујући и полуострво Крим, повукао у Русију.
Потпис на документу који то потврђује од садаи заувек наш Крим, ставио лично кнез Потемкин. Поред тога, Османско царство је било принуђено да земље између Јужног Буга и Дњестра пренесе у Русију, као и да се помири са губитком својих доминантних положаја на Кавказу и Балкану.
Почетак слома Османског царства у 19. веку био јепредодређена њеним следећим поразом у руско-турском рату 1806-1812. Резултат овога је потписивање још једног уговора у Букурешту, који је у суштини био кобан за Луку. На руској страни главни представник био је Михаил Иларионович Кутузов, а на турској Ахмед-паша. Цело подручје од Дњестра до Прута отишло је у Русију и почело је да се назива у почетку Бесарабска област, затим Бесарапска провинција, а сада је то Молдавија.
Покушај Турака 1828. да преузму изОсвета Русије за прошле поразе претворила се у нови пораз и још један мировни уговор потписан следеће године у Андреаполу, лишавајући је ионако прилично оскудне територије делте Дунава. За крај, Грчка је истовремено прогласила своју независност.
Једини пут када се срећа Османлијама насмешила годинамаКримски рат 1853-1856, који је Николај И. неспретно изгубио, његов наследник на руском престолу цар Александар ИИ био је приморан да Луци уступи значајан део Бесарабије, али нови рат који је следио 1877-1878 вратио је све на своје место.
Наставио је слом Османског царства.Искористивши повољан тренутак, исте године су се од њега одвојиле Румунија, Србија и Црна Гора. Све три државе прогласиле су своју независност. 18. век се за Османлије завршио уједињењем северног дела Бугарске и територије царства које им је припадало, звано Јужна Румелија.
Коначни распад датира из 20. векаОсманско царство и формирање Турске Републике. Овоме је претходио низ догађаја, чији је почетак 1908. године поставила Бугарска, која је прогласила независност и тиме окончала петстогодишњи турски јарам. Уследио је рат 1912-1913, који је прогласила балканска унија Порте. Обухватала је Бугарску, Грчку, Србију и Црну Гору. Циљ ових држава био је заузимање територија које су у то време припадале Османлијама.
Упркос чињеници да су Турци поставили два моћникавојске, Јужне и Северне, рат, који се завршио победом Балканске уније, довео је до потписивања у Лондону још једног уговора, који је овај пут Османском царству одузео готово читаво Балканско полуострво, оставши му само Истанбул и мали део Тракије. Главни део окупираних територија примиле су Грчка и Србија, које су због њих готово удвостручиле своју површину. Тих дана формирана је нова држава - Албанија.
О томе како се догодио слом Османског царстванаредних година, можете једноставно замислити, пратећи ток Првог светског рата. Желећи да поврати барем део територија изгубљених током протеклих векова, Порта је учествовала у непријатељствима, али, на жалост, на страни губиташких сила - Немачке, Аустроугарске и Бугарске. Био је то последњи ударац који је скршио некада моћно царство који је престравио читав свет. Није је спасла ни победа над Грчком 1922. године. Процес распада већ је био неповратан.
За Луку се завршио Први светски ратпотписивање Севрског мировног споразума 1920. године, према којем су победнички савезници бесрамно украли последње преостале територије под турском контролом. Све је то довело до његовог потпуног слома и проглашења Турске Републике 29. октобра 1923. Овим чином означен је крај више од шест стотина година историје Османског царства.
Већина истраживача види разлогекрах Османског царства, пре свега, у заосталости његове економије, изузетно ниском нивоу индустрије, недостатку довољног броја аутопутева и других комуникационих праваца. У земљи која је била на нивоу средњовековног феудализма, готово целокупно становништво остало је неписмено. У многим аспектима царство је било много мање развијено од осталих држава тог периода.
Говорећи о томе на шта фактори указујураспада Османског царства, пре свега треба поменути политичке процесе који су се у њему одвијали почетком 20. века и који су у ранијим периодима били практично немогући. Реч је о такозваној младотурској револуцији, која се догодила 1908. године, током које су власт у земљи преузели чланови организације Јединство и напредак. Срушили су султана и увели устав.
Револуционари нису дуго издржали на властиуступајући место присталицама свргнутог султана. Наредни период био је испуњен крвопролићем изазваним сукобима зараћених фракција и променом владара. Све ово непобитно је сведочило о томе да је моћна централизована власт прошлост и да је започео слом Османског царства.
Укратко резимирајући, треба рећи да је Турсказавршио пут, од памтивека припремљен за све државе које су оставиле трага у историји. То је рођење, брзо цветање и коначно опадање, што је често доводило до њиховог потпуног нестанка. Османско царство није нестало потпуно без трага, постајући данас, иако немирно, али никако доминантан члан светске заједнице.
