Човек у процесу одрастања тражисамоидентификовати се, остварити у друштву. Пред њим се сигурно поставља питање шта је карактеристично за религијску свест. Од детињства постаје јасно да постоје различите религије. Има оних који ни у шта не верују. Како дефинисати верску свест, по чему се она разликује од националне, на пример? Хајде да схватимо.
Религијска јавна свест постојиколико људи. Почели су да измишљају богове када су, такорећи, сишли са грана. Наравно, не вреди схватити шта је карактеристично за религиозну свест, ослањајући се само на искуство древног света. Али такође је немогуће одбацити дубоке корене на којима се ова свест формира. Чињеница је да је процес самосвести човека вечан. Стално се развија и усавршава, на основу стечених знања. Дубину проблема формулисао је Исус када је открио значење храма. Према његовим речима, црква је заједница верника која заједнички спроводи обреде. Односно, религиозна особа око себе гради неку врсту стварности у којој делују одређена правила. Сви његови поступци и размишљања у складу су са последњим. Да би се разумело шта је карактеристично за религијску свест, неопходно је открити значење формирања погледа на свет одвојеног појединца. Састоји се од традиције, правила, модела понашања усвојених у датом друштву. Религија је део овог света. Помоћу ње особа научи да комуницира са стварношћу која прелази границе свакодневног искуства. Постоји простор у којем живимо и правила понашања у њему. Религиозна свест додирује друго, утичући на прво кроз човека.
Треба напоменути да су се веровања променила унапредак прогресивног развоја човечанства. У давна времена људи су обожавали појаве и животиње, воду и небо. Правци древних веровања подељени су на фетишизам, тотемизам, шаманизам и други. Касније су почеле да се јављају такозване националне религије. Покрили су више људи, уједињујући их. На пример, кинеска, грчка, индијска религија. Свака од њих има своје карактеристике. Суштина је остала иста. Религија је створила одређена правила понашања која обавезују све чланове друштва. На тај начин је у људску психу уведено разумевање нечијег места у свету. Изгледало је да се уздиже изнад полуживотињског постојања. Откривена му је другачија стварност, доприносећи развоју интелигенције, креативног процеса. Монотеизам је настао пре око две хиљаде година. Даље је ограничила човекове животињске инстинкте, уводећи концепте греха и савести у друштво. Испоставља се да је религиозна свест интелектуална надградња над физичким светом, вештачки створена стварност, са којом човек мора да координише своје поступке.
Ако пажљиво погледате свеверовања, могуће је издвојити оно заједничко у њима. То ће бити ограничења у понашању препозната у заједници. Односно, перцепција моралних норми карактеристична је за религиозну свест. То су неписана правила која прихватају сви чланови заједнице. Они су толико дубоко укорењени у свести људи да је њихово кршење необично. Религијска свест укључује вековне традиције, правила, норме корисне за развој човечанства. На пример, заповест „Не убиј“ људи прихватају јер она помаже расту становништва. Нека изгледа свакодневно, а не духовно, али било која религија је развила законе који доприносе очувању друштва које је ујединила. Иначе је било тешко преживети у давним временима. Ни данас, развојем науке и технологије, моралне норме нису изгубиле своје прогресивно значење. На жалост, они се подвргавају променама које нису увек корисне. Пример је признавање истополних бракова у западним земљама. Ово је већ вештачки уведено у свест о односу према репродуктивној функцији, као непотребно, а не свето.
Питања верске свести су врло сложена иважан за друштво. Хармоничан развој личности је немогућ без њиховог разумевања. Па чак и ако постоји у неком нестварном, митском свету, омогућава различитим људима да нормално комуницирају, избегавајући конфронтације и катастрофе.
