Руска држава је у свом животу видела више од једног „цара реформатора“. С разлогом им се може приписати и актуелни шеф Русије В.В.Путин.
Како је све почело...
Почетак новог, другог миленијума за Руску Федерацију, обележило је неочекивано појављивање на владином Олимпу нове политичке личности - В.В.Путина.
Доласком на власт Владимира Путина странПолитика Русије је претрпела велике промене. Још у младости будући председник је написао дело под насловом „Природни ресурси Русије као средство за постизање спољнополитичких циљева“. Управо је вешто управљање природним ресурсима стављено у први план његових економских и политичких активности.
У свом раду као вођадржави, председник Руске Федерације узима у обзир грешке које су направили његови претходници. Насупрот томе, у случају пада цена нафте и гаса, Путин је основао стабилизациони фонд који је до сада премашио пола трилиона долара. Истовремено, користећи високе цене угљоводоника, Русија је могла да отплати већину својих спољних дугова и све дугове бившег СССР-а. Одсуство дугова, присуство Стоп фонда, високе цене нафте и гаса – то су карактеристике Путинове спољне економске политике данас. Ови показатељи су ојачали тежину земље у међународној арени.
Учинио је себи поштовање...
Реформе и трансформације које је спровео ВладимирВладимировича, донекле се може назвати револуционарним. Захваљујући њима, спољноекономска политика државе достигла је суштински нови ниво. Пре свега, државну корпорацију „Гаспром“ Путин је претворио у прави гасни клуб за непослушне. Уз његову помоћ, председник остварује корисне односе за земљу са бившим совјетским републикама и не само.
Чудно, главни савезници нове Русијеу Европи су постале најбогатије земље - Немачка, Француска, Италија. Путин је развио веома блиске личне пословне односе са њиховим лидерима. Да би добила слободан и независан транзит гаса у Европу, Русија гради гасовод Северни ток по дну Балтичког мора по веома скупој цени. Плави ток је већ изграђен, који повезује Русију и Турску дуж дна Црног мора. А планирано је да се изгради гасовод Јужни ток до јужне Европе, до Балкана. Све се то ради у циљу лишавања транзитног потенцијала Украјине и Белорусије. А с обзиром на потребе ових земаља за руским гасом, таква спољноекономска политика омогућава да се постигне још један важан циљ председника Путина – поновно стварање бившег СССР-а, додуше у новом облику и под новим именом, али са исте империјалне амбиције Москве. Интеграциони процеси на постсовјетском простору постепено враћају Русији статус светске суперсиле.
Насупрот НАТО-у Русија стваравојно-политички савез ОДКБ – Организација уговора о колективној безбедности. Истовремено, лидери Русије и Кине формирају ШОС, утицајну Шангајску организацију за сарадњу, која помаже да се повећа удео руских производа на светском тржишту. Овако вођена спољноекономска политика државе неоспорно доказује светским лидерима да је Русија одавно престала да буде слаба и беспомоћна, као у доба распада СССР-а и тоталне конфузије. Сада се све више слуша мишљење земље о разним питањима, раст поштовања је сваке године све већи, тим пре што је, уз присуство Стоп фонда, кризи 2008. приступила спремнија од земаља Европске уније и Сједињених Држава.
Мудра спољна економска политика дозвољаваПутину да врати све што су изгубили његови претходници – Горбачов и Јељцин. Вешто распоређивање буџетских средстава омогућило је да се за период до 2020. године издвоји рекордна сума - 20 трилиона рубаља - за радикалну модернизацију и јачање руске војске.
Нису сви председнички саветници тако далековиди.Многи су критиковали Путина због овог корака, почевши од његовог колеге бившег министра финансија А. Кудрина. Али ко, ако не бивши официр совјетских специјалних служби, зна да се у савременом свету не сматрају толико богати колико јаки. Дакле, спољноекономску политику државе Путин спроводи вишевекторским, вишенаменским путем. И овај пут би требало да води Русију ка даљој интеграцији постсовјетског простора, да повећа економски, а самим тим и политички капитал земље у Европи, и да се такмичи са Сједињеним Државама у борби за светско лидерство.
Шта нам спрема предстојећи дан...
Недавно, парламентарниизбори. Већину Државне думе чине чланови Јединствене Русије, Путинове партије. Јасно је да ће посланици подржати све идеје и подухвате свог лидера, поготово што је Дума изабрана на мандат од 5 година, а сам председник - за свој први шестогодишњи мандат. И природно је да ће се спољноекономска политика Русије развијати по планираном плану. А опозицији, која живи углавном од западних грантова, не преостаје ништа друго осим бескрајних митинга на тргу Болотнаја, Проспект им. Сахарова и других места где ће јој свемоћни председник целе Русије то дозволити.
