До сада историчари не могу доћи ни до једногмишљење о колективизацији током стаљинистичког периода. Неки верују да је захваљујући њој Русија успела да за само неколико година крене развојним путем који је другим државама био потребан деценијама. Други тврде да је одвајање од идеала капитализма, немогућих планова и строге политике власти довело до тога да се планирани темпо производње и модернизације нису подударали са изводљивим, јер су присилно отуђени људи били апсолутно равнодушни према њима.
Пољопривредна производња Русијезначајно заостајао у свим погледима од светских лидера. Јасно је да је ово обуздало и општи ниво развоја једне огромне државе. Да проблеми техничке заосталости, низак ниво маркетибилности пољопривредне производње нису на време решени, земља би могла да остане у 19. веку у смислу свог развоја, односно стотину година иза запада. Заправо, чак ни производња протржљивог зрна у сваком погледу није довољно развијена.
Када се постави питање који су узроципреласка на политику масовне колективизације, вриједи подсјетити на кампању набавки 1927-28. године, која је по свим карактеристикама претрпјела кризу, јер је управо она постала главни разлог увођења политике масовне колективизације. Важно је приметити однос владајуће везе према разним врстама „класе“. Према стаљинистичкој групи, резултати колективизације требали су бити веома обимни, јер је сељаштво било схваћено само као помоћник радничке класе, што је било мало користи. Стога им нико није смео, цео процес је морао да прође што је брже могуће, користећи насилне методе које су се већ више пута доказале.
Колективно је за власти била колективизацијаништа више од стварања снажне, јаке пољопривредне механизације, која је била у стању да реализује планове у најкраћим цртама и постигне жељени ниво развоја.
За обичне људе колективизација је била тешка,присилно наметнута идејом владајуће везе, што се многим сељачким газдинствима није допало због чињенице да је годинама сакупљена имовина, животиње, стоке требало једноставно давати под контролу других људи, без икаквих гаранција повратка или остваривања стабилног дохотка.
Многи историчари који су поставили питањешто се тиче разлога преласка на политику масовне колективизације, они са сигурношћу изјављују да ако је принос у 1927-28 био већи, принос жетве није опао осам пута, можда се насилне методе не би користиле у таквим уска форма.
Било је то на Петнаестом конгресу КПЈ (Б.)за главни задатак проглашена је колективизација. Они су били мотивисани да то брзо и универзално спроведу уз обећања о накнадама, смањењу пореске стопе, а напредним радницима су требали да испоруче најсавременију опрему. А ако је у почетку масовна колективизација и даље била релативно добровољна, онда је 1929. овом концепту додана реч „насилна“.
Да бисте у потпуности схватили који су разлози преласка на политику масовне колективизације, вредно је разумети главне циљеве који су им постављени.
2) Планирано је да у првим годинама резултати колективизације, односно повећање увоза житарица, рефинансирају не само пољопривреду, већ и процес индустријализације земље.
Одузимање појединих газдинставапрошла проливањем крви и сузама. Људи који су успели да достигну неке висине у развоју сопствене економије нису желели да се одрекну имовине, животиња, опреме „под крилима колективних пољопривредних газдинстава“, али нико није хтео да узме у обзир њихова мишљења и жеље. Нису помогли ни високи порези и тешки кредитни услови. Акције против колективног газдинства, које су почеле у пролеће 1930. године, ублажиле су притисак локалне власти, сељаци су почели да напуштају колективна газдинства, али до јесени је колективистичка сила наново настављена с новом енергијом.
Сада када је одговор на питање јасанКоји су разлози преласка на политику масовне колективизације, следеће сугерише: „Зашто власти нису хтеле да виде да је њихова идеја неуспешна, јер без подстицаја за економски развој она једноставно не би могла постојати као таква?“
