Крсташки ратови на исток су веома приметна појава у историји. Знамо их из школских уџбеника, играних филмова и књижевности.
Укупно (према Н.Басовскаја) било их је осам: од 1096. до 1248-1270. Википедија додаје 9. (1271-1272) и крсташки рат у Европи. Најексплозивнији, који је шокирао цео хришћански свет, био је, наравно, први. У то време Јерусалим у 7. веку. године освојили Арапи, а потом од 8. века припадао Турцима Селџуцима. Током протеклих векова тамо су имали своје светиње.
У историјској науци проучавају се крсташки ратовикао битка између хришћанског и муслиманског света. Није завршено и наставља се у наше време. Процене крсташких ратова су директно поларне. Неки верују да је то свето, добро дело у име Цркве. О њима као о подвигу пише историчар Мишо. Друге изјаве говоре да је реч о ђаволском подстрекавању, које је изазвало многе катастрофе. На пример, у 4. походу крсташи су уништили хришћанске градове, опљачкали Цариград, мрачњаштво – чувени Дечји крсташки рат. Веровало се да ако се чисте душе приближе Јерусалиму, зидови ће се срушити. И завршило се веома тужно: умрли су у Европи, у хладним Алпима, већина је продата у ропство у Египту.
Сиромашни пустињак Петар Амијенски, којинадимак је био Пустињак, посетио је Голготу и Свети Гроб у Јерусалиму. Видео је како су хришћани били тлачени у Палестини. Вративши се, добио је аудијенцију код папе Урбана ИИ и добио благослов да проповеда кампању за ослобођење Гроба Светога. Обучен у дроњке, бос, без покривала за главу, на магарцу, кретао се по селима и градовима Европе, и свуда су његови ватрени говори наилазили на подршку, пажњу и жељу да прате његове беседе. Сматрали су га свецем и прилика да свом магарцу откине комад длаке сматрала се срећом. У међувремену, папа Урбан ИИ обећао је учесницима опроштење грехова (то је било веома важно за масе), бригу о њиховим породицама и отпис њихових дугова.
Сељаштво, узбуђено овим позивима,пришили им црвене крстове на одећу. Стога је овај покрет назван „крсташки“, а сами учесници су почели да се називају „крсташима“. Први у поход нису кренули витезови, већ сељаци који нису ни слутили колико је Света земља удаљена од Европе, а сваки велики град на који су наишли погрешно је сматран Јерусалимом. Већина их је умрла на путу. Али нас занима пети крсташки рат – године, учесници, циљеви, резултати. О овоме ћемо причати у наставку.
Пети крсташки рат (1217-1221) одиграо се подпод вођством угарског краља Андраша ИИ. Окупљали су се витезови не само из Мађарске, већ из целе Европе. Приказан је скуп за пети крсташки рат (фотографија, наравно, не може бити представљена због њеног проналаска много касније) на слици испод.
Андрију ИИ је папа наговорио да предводи трупеХонорије ИИИ. У то време у Палестини је постојало слабо хришћанско краљевство (од 1099. до 1291.), које је било растрзано унутрашњим противречностима (борба витешких редова међу собом) и нападима муслиманских Сарацена. Недостајала му је европска подршка. Нови краљ, Жак од Бријена, стигао је без војске и одбио је исплатив мир који су понудили Сарацени (они су већ чули гласине да се спрема нова кампања). Ово би био пети крсташки рат, који је требало да подржи опадајуће хришћанско краљевство.
Крајем 1217. Европљани су се упутили уВенецијански бродови за Палестину преко Средоземног мора. Сви су се окупили у Акру, малом граду на југозападу земље. Лукави Сарацени, надајући се да ће унутрашњи сукоби, глад и болести уништити војску, нису напали. Све су тачно израчунали. Крсташи су покушали да заузму планину Табор и да се на њој утврде. Али недостајало им је јединства, хране, катапулта и експедиција је стала. Крсташи су се једноставно сместили у зимовнике. Нечињење је довело до нових сукоба и убрзо, фебруара 1218. године, краљ Угарске, увидевши бесмисленост свог боравка, вратио се са делом своје војске у Европу да умири побуњене вазале у својој домовини. Тако је пети крсташки рат почео неуспешно.
Касније, 1218. године, стигла је мешовита војска,коју чине Немци, Холанђани и Фламанци. Донета је одлука да се Дамијета ухвати у Египту. Да би се избегле борбе на два фронта, закључен је миран савез са Анадолијом. У јулу је пети крсташки рат кренуо на Египат.
Крсташи су се искрцали у близини градаДамијета, која се због свог положаја на Нилу сматрала кључем земље. Дамијета је била одлично утврђена. Унутра је било доста намирница, а споља су били двоструки зидови. У луку је било тешко ући, јер ју је затварала кула, са које је уз обалу ишао снажан ланац.
У јулу 1218. године крсташи су започели опсадутврђаве Хтели су да заувек униште центар исламског света и одмах прекину ратове за Свету земљу. Пети крсташки рат (1217-1221) је себи поставио управо овај циљ. Али овде су били умешани интереси италијанских република и градова-држава – добијање слободне трговине у Египту.
У почетку је било неуспеха изазваних неслогом у руководству. Тада је поверена Леополду ВИ од Аустрије.
Након овога, две посуде су спојене једна са другом иНа њима су саградили кулу и мост који се спустио. Доведена је ближе кули Дамијете, а три стотине крсташа је започело јуриш. Сарацени су се тврдоглаво опирали, али је успех пратио нападаче. Заузели су торањ и отворили улаз у Нил за своје бродове.
Разлози због којих борци нису напредовалидаље и заузимање града историчарима је нејасно. У то време пришао је каирски султан са појачањем. Папа Хонорије ИИИ послао је свог легата Пелагија Албана да предводи војску. Стигао је да подигне расположење св. Фрање Асишког.
Али све ово је било од мале помоћи.Истовремено је у султановој војсци почео раздор, који је одиграо важну улогу у будућности. Муслиманска војска се повукла. Хришћани су препливали Нил, опколили град и, саградивши мост, почели да га опседају. Султани Дамасе и Каира удружили су снаге и вратили се у Дамијету. Почели су окршаји и крсташи су често били поражени. Међутим, међу муслиманима су се шушкале да у помоћ противницима долази војска цара Фридриха ИИ. Понудили су исплатив мир: предају Јерусалима и новац за обнову његових зидова. Побожни су пристали, али је Пелагије, заслепљен могућим богатим пленом у Дамијети, одбио. Пети крсташки рат је, показало се, тежио сасвим материјалним циљевима. Несебичност и чист циљ – ослобођење Гроба Светога – нису били својствени витезовима. Опсада се наставила.
У касну јесен 1219. град, доведен украјња тачка глади, одустао. Од 70 хиљада становника само пет је преживело. Пелагије је тријумфовао. Сви су били заузети пљачком - плен је био богат, и нико није мислио да је потребно брзо поразити муслиманску војску. У међувремену су подигли утврђени високи логор на другој страни Нила.
До јула 1221. многи учесници су напустилиизвршавати наређења Пелагија. Захтевали су и постигли да се војска јерусалимског краља врати. Његових седамдесет хиљада војника кренуло је против султана од Каира. Поново је понудио мир. Крсташи су, под утицајем Пелагија, поново одбили. Ништа нису урадили. Многи хришћани су без дозволе напустили војску. Поплава Нила постала је савезник муслимана Сарацена. Уништили су бране и бране и пустили воду у равницу где се налазио хришћански логор. Без хране, без могућности повлачења, сами хришћани су почели да траже мир. Дозвољено им је да се повуку у Палестину 1221. године. Тако се неславно завршио пети крсташки рат (1217-1221). Резултате ћемо размотрити у следећем одељку.
Као и претходне, и пета кампања је показала:
Све заједно је довело до неуспеха и није далонема позитивних резултата. Ово је тешко погодило европске хришћане. Потрошили су много новца и труда и очекивали блиставе победе и бенефиције, али се све завршило понижавајућим миром.
На почетку кампање биле су заступљене Мађарска и АустријаУгарски краљ Андраш ИИ и војвода Аустрије Леополд ВИ. Андраш је имао највећу војску током крсташких ратова – 20.000 витезова. Придружили су им се Ото од Мерана и гроф Виљем од Холандије. Касније је папа Хонорије ИИИ послао свог легата Пелагија, који је преузео улогу главног команданта. Јерусалимски краљ Јован сматрао је неопходним да припоји Дамијету свом краљевству. Пелагије је, међутим, био против тога. Цар Фридрих ИИ послао је 1221. значајна појачања Дамијети, али је и сам остао у Европи. Због тога му је папа Хонорије ИИИ запретио екскомуникацијом. Односно, пронађен је кривац за пораз.
У закључку, мора се разјаснити да је његова главнаЕвропа није постигла циљ да ослаби муслимане ни у петом ни у другим походима. Противници се нису потчинили европској култури. Част и славу нису освојили витезови.
