Није било тако оштре зиме за 50 година.Већ у новембру мраз је погодио 30 степени, а у јануару је температура ваздуха пала на 40-45 степени испод нуле. И ово време је потрајало до марта. Смрзнуто тло подсећало је на бетон, а вековни борови целом дужином пуцали су од таквог мраза уз звук попут топовског хица. Природа и снег, који је падао готово сваког дана, нису пожалили. Таква негостољубива зима била је 1939-1940 на северу СССР-а и у Финској. И тада је совјетско руководство одлучило да казни „дрске Беле Финце“ рукама Црвене армије. Дакле, 30. новембра започео је „непознати“ совјетско-фински рат 1939-1940, који је тада назван „ослободилачка кампања“.
23. августа 1939. између Немачке и СССР-а јепотписан пакт о ненападању. А овај документ је такође имао тајни додатак. Према његовим речима, две велике силе су поделиле своје сфере утицаја, а Финска је, између осталих држава, потпала под „крило“ Совјетског Савеза. У међувремену, од марта 1938. године, влада СССР-а преговарала је са владом Финске о заједничким акцијама за јачање морских и копнених граница обе државе. Предуслов за ове преговоре била је окупација Аустрије од стране Немачке и усложњавање политичке ситуације у Европи. Совјетска страна је желела пре свега да добије гаранције да ниједан непријатељ неће проћи кроз финску територију и да неће моћи да прети Лењинграду са те стране. Али финска влада је одбила такве предлоге и тиме направила корак ка томе да фински рат постане неизбежан.
Међутим, убрзо су и сами Финци схватили коликотакво одбијање је било кратковидно и почели су грозничаво да се наоружавају. Маршал Маннерхеим је у то време био председавајући Савета одбране. И са његовим поднеском, војно-индустријски комплекс Финске почео је да ради пуним плућима. Финска војска је посебну пажњу посветила јачању и модернизацији одбрамбених структура, које су претходно постављене на Карелијској превлаци. А након што је Немачка окупирала Чехословачку (април 1939), започета је нова рунда преговора на иницијативу СССР-а. Овог пута совјетско руководство понудило је Финској војну помоћ у случају агресије. И као одговор, Финци су Унији морали да дају у закуп неколико острва која се налазе у Финском заливу. На њима је војно руководство Уније планирало да опреми додатне базе за покривање Кронштата са мора. И иако је Маннерхеим позвао политичаре да прихвате совјетски предлог, његово мишљење је игнорисано. После тога, мирно решавање контрадикција између партија постало је немогуће, а совјетско-фински рат постао је само питање времена.
А за неке и пакт о ненападању са Немачкомвреме је одвезало руке Совјетског Савеза и Москва је одлучила да окупира Финску. Формални разлог, након којег је започео фински рат 1939. године, било је гранатирање положаја Црвене армије у близини села Маинила. То се догодило 26. новембра, а ову провокацију извели су службеници НКВД-а делујући под маском финских трупа. После тога су прекинути сви дипломатски односи између држава, а 30. новембра започета је велика инвазија Црвене армије на територију суседне државе. Војно руководство СССР-а планирало је да у року од три недеље порази финску војску и заузме Хелсинки.
Али планови совјетских војних заповедника нисупредодређен да залута. Неуспео је фронтални напад на чувену Маннерхеимову линију. Тада је совјетска пропаганда тај неуспех приписала неприступачности овог одбрамбеног система. Иако су, у ствари, финска утврђења изграђена на Карелској превлаци била су десет пута слабија од француске линије Магинот у погледу броја бункера, сандука за пилуле и артиљеријског наоружања. И у ствари, линија Маннерхеим-а није била непремостива препрека за тадашње војске. Ипак, у прве три недеље Црвена армија није пробила ни прву линију финских положаја, а камоли окупацију Хелсинкија. А 21. децембра ова офанзива је потпуно престала, а 26. истог месеца Црвена армија је прешла у одбрану. Фински рат је претио да се одужи.
После тога је покушано наношењепомоћни штрајк на финске положаје северно од језера Ладога. Али овај покушај се завршио неуспехом, и као резултат тога, две „црвене“ дивизије биле су опкољене и потпуно поражене. И уопште, на том подручју, Финци су опколили и уништили пет дивизија Црвене армије. А совјетске трупе почеле су поново да нападају тек 1. фебруара 1940, након што су добиле знатно појачање. Сада је Северозападни фронт, којим је командовао С.К. Тимошенко. Обухватала је 7. и 13. армију. Свакодневно гранатирање Финаца ослабило је одбрану. И тек 11. фебруара финска одбрана се поколебала. А 14. фебруара Црвена армија је заузела град Сумму.
Тако је Црвена армија полако кренула напред,а у марту су већ почеле борбе за град Виборг. Сада је финска влада, видећи неуспех даљег отпора, послала делегацију у Москву да води мировне преговоре. Требало им је 4 дана, а 13. марта су сва непријатељства престала. Фински рат се завршио, а влада ове земље прихватила је све услове које им је совјетско руководство нудило. Као резултат тако тешке победе, СССР је добио град Виборг, целу Карелску превлаку и регион северно од Ладоге, заједно са градом Сортавалом. Тако је било могуће одмакнути границу од Лењинграда за 150 километара, иако још увек није успело да Финску припоји СССР-у. А Финци су, као резултат овог рата, изгубили све одбрамбене структуре и остали практично без одбране.
