Petar Arkadijevič Stolipin je jedan od njihzapažene i značajne ličnosti ruske istorije na usponu monarhije. Ceo njegov život bio je posvećen služenju državi. Bio je guverner dva lokaliteta, ministar unutrašnjih poslova i premijer, a njegove odluke su promenile živote miliona građana zemlje.
Stolipin je rođen 1862.Bio je predstavnik plemićke aristokratske porodice. Pesnik Mihail Ljermontov je bio njegov drugi rođak. Petrovo detinjstvo prošlo je prvo na imanju u blizini Moskve, a zatim u provinciji Kovno. Studirao je u Vilni i Orelu (otac mu je bio vojni čovek i često je menjao mesto stanovanja).
Stolipin, čiji istorijski portret ne može bez opisa njegove mladosti, stekao je visoko obrazovanje na Petrogradskom carskom univerzitetu na Fizičko-matematičkom fakultetu.
Trinaest godina (od 1889. do 1902.)) mladi činovnik je proveo u Kovnu, gde je bio okružni čelnik plemstva. Kasnije je postao gubernator Grodna i Saratova. Upravo u ovom gradu na Volgi Stolipin, čiji ga istorijski portret predstavlja kao borca protiv revolucije, dočekao je Rusko-japanski rat i alarmantnu 1905. godinu.
U Saratovu, kao i širom zemlje, počeli su nemiri. Pjotr Arkadijevič je uspeo da smiri potčinjenu provinciju. Ovde je eho revolucije zavladao relativno neprimetno.
Stolipinovu sreću primetio je car.Nikolaj ga je imenovao za ministra unutrašnjih poslova. Ova pozicija nije bila ono o čemu je Stolipin sanjao. Istorijski portret na pozadini epohe prikazuje ga kao pristalicu starog poretka. Upravo zbog svoje lojalnosti monarhiji nije mogao da odbije kralja.
Za nekoliko meseci postao je premijer.Istorijski portret Petra Stolipina ne može bez pominjanja njegovih stalnih sukoba sa Dumom. Socijalisti nisu dozvolili donošenje zakona. Zbog toga su dva parlamenta raspuštena pre roka, a premijer je postao odvratna ličnost za liberale i drugu opoziciju.
Šta je još istorijski portretStolypin? Ukratko, pokušavao je da spase stari sistem. Pri tome je mogao i da napravi kompromis. Na primer, u zapadnim provincijama pojavilo se zemstvo. Istovremeno, premijer je pokrenuo inicijativu za ograničavanje autonomije Finske u okviru Ruske imperije.
Stolipin Petar Arkadijevič (istorijski portret na prvi pogled može izgledati kontradiktoran) je zapravo bio veoma dosledna ličnost sa sopstvenim idealima i principima.
Stolipinova tvrda pozicija po mnogim pitanjimadovelo ne samo do političke kritike javnosti, već i do direktnih pretnji po život. Bilo je apsolutno 11 atentata na njegov život (čini se da je ova cifra uporediva samo sa brojem neuspešnih terorističkih napada na Aleksandra II).
Prvi napadi na Stolipina izvršeni su dok je bio gubernator Saratova. Međutim, ovi pokušaji atentata su bili loše organizovani i ništa nisu doveli.
Kada se Petar Arkadjevič preselio u Petersburg, godu prestonici ga je sačekao hladan doček. U avgustu 1906. izvršena je eksplozija u činovničkom dvoru, gde je on priređivao redovan prijem za meštane. Apotekarsko ostrvo zatresao je snažan talas. Radikalni eseri su ušli na prijem prerušeni u posetioce i ispalili bombu. Teroristički napad koštao je života 24 osobe. To su uglavnom bili posetioci koji su dolazili u Stolipin sa ličnim pozivima. Ubijeni su i gubernator Penze Sergej Hvostov i lični ađutant Petra Arkadijeviča Aleksandar Zamjatin. Očevici su tvrdili da je upravo on zaštitio ministra od eksplozije.
Pored toga, Stolipinova ćerka je mnogo patila.Lekari su insistirali da Nataliji treba amputirati noge. Otac ih je nagovorio da odlože operaciju. Kao rezultat toga, noge su spasene, ali ćerka je ostala invalid. Sam Stolipin nije povređen od eksplozije: na njemu nije bilo ogrebotine. Bronzana mastionica na njegovom stolu razbila se o zid i poprskala ga.
Reakcija na napad bila je izuzetno teška.Nekoliko dana kasnije, vlada je objavila da se u zemlji uvode vojni sudovi. Imali su pravo da osude na smrt. To je društvo učinilo još zagrejanijim i polarizovanijim.
Tokom sastanka Dume, kadet Rodičev u svojojU svom govoru koristio je frazu „Stolipinova kravata“ (alegorija za omču vešala). Ova fraza je ušla u istoriju (u velikoj meri zahvaljujući sovjetskim udžbenicima, gde su Stolipina grdili i nazivali krvavim reakcionarom). Premijer je bio na ovom čuvenom sastanku i u besu je izazvao Rodičeva na dvoboj zbog nepodnošljive uvrede. Kasnije se poslanik izvinio zbog svojih reči.
Od tada su vojni sudovi bili meta kritikastrane inteligencije. Na primer, grof Lav Tolstoj, impresioniran ovom odlukom, napisao je čuveni članak „Ne mogu da ćutim!“, gde je nemilosrdno kritikovao državu. Ubrzo je došlo do polemične prepiske između slavnog pisca i premijera, koja je sada u javnosti. Tolstoja su podržale poznate ličnosti kao što su Aleksandar Blok, Leonid Andrejev i Ilja Repin.
Napadi na premijeranastavljeno posle epizode na Aptekarskom ostrvu. Stolipin je proganjao teroriste. Istorijski portret ovog čoveka nastao je mnogo kasnije, a za života ga je grdio zbog svih problema u zemlji.
1. septembra 1911. (stari stil) Kijev je biou centru pažnje cele zemlje. Tamo je otkriven spomenik Aleksandru II u čast 50. godišnjice Manifesta o emancipaciji seljaka. Stolipin je stigao u grad, kao i cela kraljevska porodica. Ugledni gosti otišli su u kijevsko pozorište, gde je postavljena predstava po Puškinovoj „Priči o caru Saltanu“.
Ovakvi događaji zahtevali su posebne mere.bezbednost. Služba bezbednosti, koja je bila zadužena za red, nešto pre je dobila informaciju da neki teroristi spremaju novi napad na kraljevsku porodicu ili premijera. Ovo je saopštio tajni obaveštajac Dmitrij Bogrov, koji je bio dvostruki agent specijalnih službi i radikala.
Međutim, čuvari su napravili fatalnu grešku,verujući ovom mladiću. I sam student je želeo da stavi tačku na Stolipina. Kao doušnik je dobio kartu za predstavu. U džepu je imao napunjen Brauning. U pauzi Bogrov je prišao Petru Arkadjeviču, koji je u to vreme razgovarao sa ministrom dvora Frederiksom. Mladić je ispalio dva hica. Prvi metak pogodio je Stolipinovu ruku, drugi mu je razbio krst Svetog Vladimira na grudima i odbio se u jetru. Napadač je odmah nakon suđenja uhapšen i pogubljen.
Premijer, krvareći, krštenkralj, koji je bio u blizini, seo je u svoju stolicu uz frazu „srećan što umire za kralja“, nakon čega je poslat u bolnicu. Tu je ostao još tri dana i preminuo od teške povrede. Istorijski portret Stolipina jasno pokazuje da je on bio radikalni reformator države. Upravo zbog svog neumoljivog položaja i oštrih odluka bio je na meti brojnih terorista, od kojih je poslednji uspeo da izvrši ubistvo.
Premijer je nastojao da sačuva monarhiju.Uprkos teškim odnosima sa Nikolajem II, uvek je ostao veran caru. Njegove reforme počele su da uzimaju danak skoro odmah nakon njegove smrti. Borba protiv terorista i revolucionara smirila je zemlju. Agrarna reforma je omogućila milionima ljudi da odu na istok i tamo se bave svojom poljoprivredom. Zemlja se brzo obogatila i 1913. godine dostigla svoj ekonomski vrhunac. Industrija se razvijala, poljoprivreda i preduzetništvo su uzimali maha. Uprkos polarizovanim procenama, vlada i Duma su naučile da rade jedna sa drugom po nekim pitanjima.
Jedan od ljudi koji su to učinilimoguće, ispostavilo se da je Petar Stolipin. Istorijski portret ovog etatiste počeo je da se oblikuje mnogo kasnije. Tek u modernoj eri postalo je jasno da su svi njegovi napori bili od koristi za zemlju.
Ali napori premijera bili su uzaludni.Godine 1914. izbio je Prvi svetski rat. Austrija je ušla u sukob sa Srbijom, sa kojom je Rusija bila u savezničkim odnosima. Tako je izbio pokolj između Antante i Centralnih sila. Moguće je da bi Stolipin odvratio cara od ulaska u rat, ali on više nije bio živ. Dugotrajna kampanja dovela je do porasta javnog nezadovoljstva, i kao rezultat toga do revolucije koja je uništila carsku državu. Istorijski portret P. A. Stolipina kao borca protiv radikala bio je ukaljan mnogo decenija. Sovjetska država je videla carsku premijeru kao svog najvećeg neprijatelja.