О њеном раду може се написати још много тога,него биографија. Чињеница је да њена судбина уопште није била пуна светлих догађаја, олујних романси или бар било каквих преокрета. И то највише зато што је то био њен животни избор. Жена песник из америчког друштва средином 19. века могла је бити веома популарна, али Емили Дицкинсон је више волела славу, славу и вреву друштвеног живота од мирног повлачења у свом родном граду. Зашто? Део одговора на ово питање даје њена поезија. Дакле, шта знамо о Емили Дикинсон, чије се песме сматрају класиком америчке књижевности?
Емили Елизабетх Дицкинсон рођена је 1830. године у малом провинцијском градићу Амхерст, Массацхусеттс, САД. Тамо се њен пут завршио 1886. године.
Била је средина троје деце у породици адвоката иКонгресмен Едвард Дицкинсон. Добила је пуританско васпитање, што је, можда, касније утицало на њен животни стил. Одрасла је као резервисана и побожна девојчица. Породица је била прилично религиозна и Емили је такође била усађена у веру у Бога.
По завршетку основне школе, даље студијебудућа песникиња наставила је на Академији свог родног града Амхерста од 1840. до 1847. године. Тамо је студирала дисциплине попут латинског, аритметике, психологије, енглеског језика и књижевности. Касније је било покушаја школовања у женском богословији, али Емили је тамо провела само шест месеци и вратила се кући. Од тада јој је родни град постао стално станиште, готово га никада није напустила до краја живота. Изузетак је било путовање у Вашингтон у пратњи његовог оца, који је требало да учествује у америчком Конгресу.
Наравно, само образовање у духу подвигаиграо улогу у неспремности да буде отворен за јавност. Као резултат тога, током живота песникиње свет је видео само непотпуних десетак њених песама. Изненађујуће је да се и сама Емили Дицкинсон изјаснила против објављивања свог рада, а њене књиге са текстовима појавиле су се након њене смрти.
У 14. години изгубила је пријатеља.рођакиња Софија, након чега је почела да пада у стање депресије и чак јој је била потребна рехабилитација. Ово је прва смрт вољене особе с којом се Емили суочила, што је несумњиво дало замах даљем развоју теме смрти, која је била једна од главних у Дицкинсоновом делу. Иако је након овог догађаја Емили почела да активно похађа цркву, али, очигледно, не налазећи тамо праву утеху, престала је то да чини и све своје мисли о потрази за смислом живота и пролазношћу живота заоденула је у песничке редове.
Дикинсон је такође био упознат са прозом и поезијом.тог времена, посебно са трансцендентализмом Ралпха Емерсона и романтизмом Виллиама Вордсвортх-а, и делила је многа њихова гледишта. То је сведочило о њеној жељи за свим прогресивним идејама. Чак се и дописивала с мислиоцем Емерсоном, па отуда и филозофски мотиви њене лирике.
Постоје многе претпоставке о разлозима за тодобровољно издвајање, а љубитељи тривијалних објашњења одмах нуде несрећну љубав, кажу, али како другачије? Међу њеним неуспелим љубавницима заслужни су породични пријатељ Бен Невтон, студент Хенри Еммонс и свештеник Цхарлес Вадсвортх, али биографи немају других доказа осим чистих спекулација.
Тачно је да се Емили Дицкинсон, чија биографија није препуна љубавних сплетки, никада није удавала, иако није била лепа.
Да, то је прилично чудно.Али можда је то био њен свестан избор, диктиран њеним погледом на свет: богати унутрашњи свет Емили Дицкинсон учинио ју је самозадовољном особом и без брака или мајчинства. Било како било, љубавни текстови и дела срца не фигурирају тако често у њеној поезији, па чак и ако постоје романтични мотиви, они звуче у контексту нечег глобалнијег, на пример, односа човека и природе, човек и Створитељ.
Није трошила време на ситнице, већ је желеладоћи до дна суштине, па је она у својој поезији дотакла велико. Ако истакнемо главне мотиве њених дела, онда можемо издвојити следеће теме: естетска перцепција света од стране песника, природа, унутрашња искуства особе, супротстављање живота и смрти.
О Емили Дицкинсон се каже:„Умрла је у свакој песми“. Да, песник, као да се смртно игра мачком и мишем, често је замишљао себе мртвом. Али спознаја да у тренутку све може нестати не привлачи, већ застрашује и дубоко растужује лирску хероину Дикинсон. А светли тренуци живота - управо та љубав, радост - само су пролог за потпуну суспендовану анимацију.
Жалости што смрт разара хармонију, уноси хаос, и зато покушава да разоткрије мистериј бесмртности, често разочарана у овој потрази и схватајући да је човекова улога усамљеност.
Али песник није склон апсолутном нихилизму,него проналази нежност у једноставним стварима, наводећи чињеницу да је све невероватно врло близу, то је као да „анђео у свакој улици изнајмљује суседну кућу“. Али, с друге стране, Емили Дикинсон, чији цитати из песама изражавају њене мисли, схвата да човек никада неће све разумети, посебно у погледу природе: „Напокон, што смо даље од ње, то се више приближавамо“. и према томе, „Дивно је што се никада нећете дочепати.“
Многи људи су знали да Емили пише поезију, укључујући и њену породицу. Али тек након смрти успели су да схвате размере њеног рада, када је њена сестра пронашла промају.
Прво издање списа угледало је свет 1890. године. Али претрпео је многе ревизије. Тек 1955. године, захваљујући Томасу Џонсону, објављена је комплетна збирка њене поезије у 3 тома.
Због верских мотива о њој се мало зна на постсовјетском простору, јер је пре тога њен рад био једноставно игнорисан.
Наравно, ништа не може заменити оригинал, али да бида би се речи велике америчке песникиње пренеле људима који говоре руски, у последње време је учињено много. На пример, Л. Ситник, А. Гаврилов, А. Грисхин, Ј. Бергер и други преузели су ово дело. Али ипак, ниједна од 1.800 песама Емили Дикинсон није преведена на руски језик. Такође не желим да оцењујем склоност према полу, али постоји мишљење да Дикинсонову поезију може савршено осетити и пренети слушаоцу жена преводилац, па је вредно сетити се дела Т. Стамове и В. Маркове.
Ипак, желим искрено да верујем да ће ова бриљантна песникиња, која се сматра једним од класика америчке књижевности, ускоро постати још читљивија на руском језику.
