У препороду модерних олимпијских игаракључну улогу имала је француска јавна личност, учитељ Пјер де Кубертен. У модерној историји прва такмичења одржана су 1896. године у Атини. Немачка је добила право да буде домаћин КСИ игара 1931. То је био значајан догађај за Немце, обележавајући повратак земље у светску заједницу након пораза у Првом светском рату.
Пре свега треба рећи да је у Немачкој,услед изузетно брзог развоја историје, никада није постојао ниједан непроменљиви тим. Заједно са другим државама, земља је учествовала на такмичењима у Атини. У наредне четири Олимпијаде учешће Немачке протекло је релативно глатко. Али касније се ситуација донекле променила. 1920. Немци нису смели да се такмиче у Антверпену и 1924. у Паризу. Разлог је био распламсавање Првог светског рата. Ситуација се донекле поправила током међуратног периода. Немци нису добили прилику само да учествују на такмичењима, већ и да постану њихови господари. Летње игре биле су у Берлину, зимске - исте године у Гармисцх-Партенкирцхену.
Одлука да се Олимпијада одржи годинеНацистичка Немачка, усвојена је 1931. године - неколико година пре него што су нацисти дошли на власт. Немци су покушали да користе међународна такмичења као средство пропаганде. Према њиховој замисли, страни спортисти који су учествовали у играма требали су да осете своју безначајност. Али то се није догодило. Олимпијске игре 1936. у Немачкој често се називају „Овенове игре“. Управо је овај амерички спортиста тамо могао да освоји четири злата и постане најуспешнији спортиста тих такмичења. Нацистичка влада је тако морала да призна морални пораз. Ипак, упркос свим политичким успонима и падовима, било је и позитивних тренутака. На пример, отварање игара у Берлину преносило се уживо на телевизији.
Немачка влада је покушала да учини светако да Олимпијске игре у Немачкој постану демонстрација целом свету достигнућа која је земља постигла за време Хитлера. Све припремне мере надгледао је Јозеф Гебелс, министар пропаганде. Читав ток Међународних игара је пре тога био смишљен врло детаљно и уоквирен са невиђеним размерама. У најкраћем могућем року постављене су конструкције које су у то време задовољавале најсавременије техничке и спортске захтеве, укључујући и берлински стадион за 100 хиљада гледалаца. Смештај мушких учесника извршен је у посебно изграђеном олимпијском селу. Она је, треба напоменути, накнадно постала узор за све наредне такве предмете. У олимпијском селу инфраструктура је била добро осмишљена: постојале су медицинске станице, пошта, банка, концертне сале, финска сауна. Спортисти су били смештени ван села, у удобним становима. Током игара заустављена је антисемитска пропаганда. Ипак, поред олимпијских, нацистички симболи коришћени су и као украс на улицама Берлина. Све старе зграде су поправљене, град је доведен у потпуни ред.
Такмичење је одржано у Гармисцх-Партенкирцхену.Треба рећи да се овај баварски град појавио управо захваљујући Олимпијским играма. Годину дана пре овог грандиозног догађаја спојила су се два насеља - Партенкирцхен и Гармисцх. До данас је град подељен железницом, а његови делови су повезани пешачким и аутомобилским тунелима који пролазе испод шина. Ту се могла одржати Олимпијада у Немачкој 1940. Али игре су отказане због избијања Другог светског рата.
Владавина нацистичке идеологије, укидање цивиласлободе и права, брутални прогон социјалдемократа, комуниста и других неистомишљеника, као и антисемитски закони више нису остављали сумњу у диктаторску суштину и агресивну, расистичку природу Хитлеровог режима. Активно је била у току изградња концентрационих логора, у два од којих су у Сацхсенхаусену (близу Ораниенбурга) и у Дацхауу (близу Минхена) већ држани затвореници. До 1935. године немачка влада је увела универзалну војну службу. 7. марта 1936. године нацистички војници ушли су у Рајну (у то време демилитаризовано). Овај догађај представља директно кршење Версајског споразума. У јуну 1936. године одржана је Париска међународна конференција. Сви његови учесници су признали да је одржавање такмичења на немачкој територији било неспојиво са принципима самих игара. Као резултат конференције формулисан је позив на бојкот. Међународни олимпијски комитет, одговарајући на захтев, послао је посебну комисију у Берлин. Процењујући ситуацију, стручњаци нису пронашли ништа што је на било који начин противречно олимпијским принципима.
Летње олимпијске игре у Немачкој угостиле су 49 тимова.Око 4 хиљаде спортиста, укључујући више од 300 жена, борило се на 129 такмичења за медаље. Највећи тим представљала је Немачка. Имало је 406 спортиста. Други највећи тим били су САД са 312 спортиста. Немци су учествовали у свим врстама такмичења. Да би смирили јавно мњење, у тиму је била једна полујеврејка - Хелен Мајер, мачевалац. Освојила је олимпијско злато 1928. године, а 1932. преселила се у Сједињене Државе. Али на играма у Берлину играла је као део немачког тима. Након такмичења, Маиер се вратила у Америку, а нацисти су њеног ујака послали у концентрациони логор, где је умро у гасној комори. Летње олимпијске игре 1936. у Немачкој одржале су се без учешћа Совјетског Савеза. Такмичењу у Берлину присуствовало је око три милиона људи, укључујући око два милиона туриста из различитих земаља. Према различитим проценама, више од 300 милиона људи пратило је ток игара. Летње олимпијске игре у Немачкој, као што је већ поменуто, постале су прво међународно такмичење у историји које се преноси уживо. У Берлину су инсталирани велики екрани (укупно 25) за колективно гледање игара.
Укључили су и све који су дошли у Берлин 1936. годинеукључујући бројне новинаре који су представљали медије готово читавог света, они су нацистичку Немачку видели као мирну, ведру и напредну земљу која је обожавала Хитлера. А антисемитска пропаганда, о којој су светске публикације толико писале, деловала је као мит. Тада је било врло мало проницљивих новинара који су приметили сву ову фарсу. Такав је, на пример, био Виллиам Схеарер, амерички извештач, а касније познати историчар. Неколико дана након завршетка игара, написао је да је сјај Берлина само фасада која покрива деспотски, расистички злочиначки режим. Када су се олимпијске игре 1936. у Немачкој завршиле, Хитлер је наставио да спроводи своје нељудске планове за немачку експанзију, а зулум и прогон Јевреја су настављени. А већ 1939. године, 1. септембра, „мирољубиви и гостољубиви“ организатор Међународних игара започео је Други светски рат у којем је страдало на десетине милиона људи.
Неоспорни победник игара по бројуосвојене медаље постала је немачка екипа. Немачки спортисти узели су 89 медаља, од чега златну - 33, сребрну - 26, бронзану - 30. Најбољи у тиму именован је Конрад Фри - гимнастичар. Освојио је једну сребрну, три златне и две бронзане медаље. Према многим историчарима, успешан наступ немачких спортиста резултат је употребе синтетичког тестостерона, који је развијен 1935. године. На другом месту на међународном такмичењу био је амерички тим. Спортисти из САД освојили су 56 медаља: 12 бронзаних, 20 сребрних и 24 златне.Светска заједница дуго је памтила размере којима је одржана Олимпијада у Немачкој. Доказ за то био је 1938. 20. априла (Хитлеров рођендан) објављен је документарни филм Олимпија. Премијера је била посвећена Међународним играма у Берлину. Режирао је филм Лени Рефенстахл. У „Олимпији“ су остварени бројни биоскопски ефекти, режисерске и камере технике, које су касније у својим делима почели да користе и други мајстори биоскопског жанра. Упркос чињеници да многи познаваоци „Олимпију“ сматрају најбољим филмом о спорту, приликом гледања не може се не приметити да је читав филм постао својеврсна „химна“ нацистичког покрета и Хитлера лично.
