То ствара покретни електрични набојоко себе је сложенији од онога што је својствено набоју у стационарном стању. У етру, где простор није поремећен, наелектрисања су уравнотежена. Због тога се назива магнетно и електрично неутрално.
Размотримо детаљније понашање таквог наелектрисања одвојено, у поређењу са стационарним, и размислимо о Галилејевом принципу, а истовремено и о Ајнштајновој теорији: колико је она у стварности доследна?
Једно пуњење, будући да је стационарно, ствараелектрично поље, што се може назвати резултатом деформације етра. Покретни електрични набој ствара и електрично и магнетно поље. Открива га само друго наелектрисање, односно магнет. Испоставило се да наелектрисани и покретни набоји у етру нису међусобно еквивалентни. Једноличним и праволинијским кретањем наелектрисање неће зрачити и неће губити енергију. Али пошто се део троши на стварање магнетног поља, енергија овог наелектрисања постаће мања.
То је лакше замислити на примеру.Ако узмемо два идентична стационарна наелектрисања и поставимо их далеко једно од другог, тако да поља не могу да комуницирају, једно од њих ће остати такво какво је, а друго ће бити премештено. Почетно стационарно пуњење захтеваће убрзање, што ће створити магнетно поље. Део енергије овог поља одлазиће у електромагнетно зрачење усмерено у бесконачни простор, које се више неће враћати као електромоторна сила самоиндукције када се заустави. Уз помоћ другог дела енергије пуњења створиће се константно магнетно поље (под претпоставком константне брзине наелектрисања). Ово је енергија деформације етра. Уз једнолико кретање, магнетно поље ће остати константно. Ако истовремено упоредимо два наелектрисања, тада ће покретни имати мање енергије. То је због електромагнетног поља покретног наелектрисања, на које мора трошити енергију.
Дакле, постаје јасно да и у једном и у другомстање наелектрисања и енергија су веома различити. Електрично поље делује на стационарна и покретна наелектрисања. Али на последње утиче и магнетно поље. Стога има мање енергије и потенцијала.
Такође се може пратити стање обе наелектрисаностимобилно и стационарно физичко тело које нема покретне наелектрисане честице. И овде се може објективно прогласити Галилејев принцип: физичко и електрично неутрално тело, које се креће једнолико и праволинијски, не разликује се од оног које мирује у односу на Земљу. Испада да се тела која су неутрална на електрицитет и наелектрисана тела различито манифестују у мировању и у покрету. Галилејев принцип се не може користити у етру и не може применити на покретна и непокретна наелектрисана тела.
Теорије и радови о оним пољима која стварајупокрећући се електрични набој, данас се накупило много тога. На пример, Хеависиде је показао да је електрични вектор генерисан наелектрисањем у целости радијалан. Магнетне линије силе, које током кретања формира тачкасти набој, су кругови и у њиховим центрима постоје линије кретања. Други научник, Сеарл, решио је проблем расподеле наелектрисања у сфери која се креће. Утврђено је да генерише поље слично ономе што креће електрични набој ствара, упркос чињеници да овај други није сфера, већ компримовани сфероид, у коме је поларна ос усмерена према правцу кретања. Касније је Мортон показао да се у електрифицираној сфери у покрету густина на површини неће мењати, али линије силе више неће напуштати под углом од 90 степени.
Енергија која окружује сферу постаје већа кадањегово кретање него кад сфера мирује. То је зато што се, поред електричног поља, око покретне сфере појављује и магнетно поље, као у случају наелектрисања. Због тога ће, како би се обавио посао, брзина наелектрисане сфере бити већа од оне која је електрично неутрална. Заједно са наелектрисањем повећаће се и ефективна маса сфере. Аутори су сигурни да је то због самоиндукције конвекционе струје коју покретни електрични набој ствара од почетка кретања. Дакле, Галилејев принцип је препознат као неодржив за електрично наелектрисана тела.
Тада постаје јасно зашто Ајнштајнније одредио место за емитовање у сервису. Заправо, сама чињеница препознавања присуства етра већ уништава принцип да је еквиваленција инерцијалних и независних референтних оквира. А он је, пак, основа СРТ-а.
