Идеализм в философии – это течение, которое тврди да је наш дух, подсвест и свест, мисли, снови и сва духовна примарна. Материјални аспект нашег света сматра се нечим деривативним. Другим речима, дух рађа материју, и не може бити предмета без мисли.
На основу овога, многи скептици верују даидеализам у филозофији је жеља. Наводе примере где убеђени идеалисти урањају у свет својих снова, без обзира да ли се тичу конкретног човека или целог света. Сада ћемо размотрити две главне варијанте идеализма и упоредити их. Такође је вредно напоменути да су оба ова концепта, упркос чињеници да их често карактеришу супротстављене догме, сушта супротност реализму.
Појавио се објективан тренд у филозофској науцичак и у античко доба. Тих година људи још нису делили своја учења као таква, па није постојао такав назив. Оцем објективног идеализма сматра се Платон, који је цео свет који постоји око људи ставио у оквир мита и божанских прича. Једна његова изјава прошла је кроз векове и данас је својеврсна парола свих идеалиста. Она лежи у незаинтересованости, у чињеници да је идеалиста особа која тежи вишој хармонији, вишим идеалима, упркос мањим недаћама и проблемима. У антици, сличан тренд су подржавали и Прокло и Плотин.
Ова филозофска наука достиже свој апогејтоком средњег века. У овим мрачним временима идеализам у философији је апсолутна моћ цркве, која објашњава сваку појаву, било коју ствар, па чак и саму чињеницу постојања човека као дела Господњег. Објективни идеалисти средњег века веровали су да је свет какав ми видимо саградио Бог за шест дана. Они су потпуно негирали еволуцију и сваку другу градацију човека и природе која би могла да доведе до развоја.
У модерно доба идеалисти су се одвојили од цркве.У својим учењима покушавали су да људима пренесу природу једног духовног принципа. По правилу, објективни идеалисти су проповедали идеју универзалног мира и разумевања, спознају да смо сви једно, што може постићи највиши склад у Универзуму. На основу таквих полуутопијских судова изграђен је идеализам у филозофији. Овај тренд су представљале личности као што су Г. В. Леибниз, Г. Хегел, Ф. В. Сцхеллинг.
Ова струја настала је око 17века, у оним годинама када је постојала и најмања прилика да се постане слободна личност, независна од државе и цркве. Суштина субјективизма у идеализму лежи у чињеници да човек гради свој свет кроз мисли и жеље. Све што видимо, осећамо само је наш свет. Други појединац то гради на свој начин, односно види и доживљава другачије. Такав „изоловани“ идеализам у филозофији је својеврсна визуелизација као модел стварности. Представници субјективног идеализма су Ј. Г. Фицхте, Ј. Беркелеи, а такође и Д. Хуме.
