Savremena pedagogija u konceptu „oblika obrazovanja“obuhvata opšte oblike obrazovanja i oblike uz pomoć kojih se odvija organizacija obrazovno-vaspitne delatnosti. Uobičajeni oblici obuhvataju individualne, kolektivne i grupne vrste rada. Časovi, kružoci, kako predmetni, tako i kreativni i tehnički, ekskurzije, studentska naučna društva su oblici organizovanja vaspitno-obrazovnih aktivnosti.
Takođe, pojam „oblika obrazovanja“ tumači se kaoorganizacija procesa učenja koji se istorijski razvijao i koji se odlikuje stabilnošću i logičkom zaokruženošću. Odlikuje ga sistematičnost, integritet, sposobnost da se usavršava, stalan sastav učenika, određeni način ponašanja i lično-aktivan karakter.
Glavni oblik sa kojim postojiorganizacija procesa učenja u školi predstavlja nastavu, jer joj je posvećena većina vremena provedenog u obrazovnoj ustanovi. Sistem u kome deca uče tokom časa u učionici izdržao je test vremena. I iako se u današnje vreme kritika čuje sa svih strana, ona se i danas koristi u skoro svim zemljama sveta. Sistem razred-čas ima svoje pozitivne i negativne strane. Njegove prednosti uključuju jednostavnost u organizaciji, lakoću upravljanja, ekonomičnost. Istovremeno, negativna strana je to što nije uvek moguće primeniti individualni pristup studentima zbog stroge organizacione strukture.
Savremeni oblici obrazovanja u školi
Mnogi istraživači su mišljenja dainteresovanje kod učenika za predmet javiće se zbog prezentacije sadržaja izučavanog gradiva. Praksa pokazuje da ako se interesovanje svede samo na sadržajnu stranu novih informacija, onda će učenici biti zainteresovani samo s vremena na vreme.
Ukoliko učenici tokom časa nisu aktivno uključeni uaktivnost, interesovanje koje je nastalo za sadržaj gradiva nikada neće prerasti u saznajni interes. Za podsticanje dece na saznajnu aktivnost potrebno je u svom radu stalno kombinovati tradicionalne oblike obrazovanja i netradicionalne oblike obrazovanja.
Učenje u formi razredno-časovne forme jeglavni u obrazovnom procesu. Ali čas nikada neće biti interesantan za učenika ako se od njega stalno traži da bude uključen u rad koji je po svojoj strukturi i metodologiji monoton. Stoga su tradicionalni oblici obrazovanja u ovom obliku danas neprihvatljivi.
Obim obične lekcije postaje sužen, zbogovim se javljaju novi oblici njenog organizovanja i načini izvođenja. Nekonvencionalna lekcija je jedan od načina podučavanja i obrazovanja školaraca. Ova vrsta obrazovne aktivnosti je aktivnost zasnovana na improvizaciji sa nekonvencionalnom strukturom. Za takve časove ne postoje nastavna sredstva. Zasnivaju se na talentu, znanju, umeću i veštini nastavnika.
U sadašnjoj fazi, nekonvencionalni obliciobuka se može primeniti u odeljenjima sa različitim nivoima obučenosti. To mogu biti časovi iz različitih predmeta, vođeni u poeziji ili bajkama, lekcije-ekskurzije, lekcije-konferencije, lekcije-diskusije, lekcije-predstave.
Naravno, školarci volenetradicionalni oblici obrazovanja, jer su zanimljivi po svojoj organizaciji, konceptu i metodologiji. Ali takve metode ne treba smatrati glavnim, jer se proces obrazovanja ne može pretvoriti u igru. Obrazovni proces treba maksimalno da doprinese mentalnom razvoju školaraca. A zadatak učitelja je da probudi kod dece potrebu za znanjem, želju da ga asimiluje i stalno ga usavršava.
Stoga, nema sumnje da je nekonvencionalnooblici nastave doprinose proširenju polja delatnosti nastavnika, bude intelektualnu aktivnost učenika, a samim tim i povećavaju efikasnost procesa učenja.
Tako da lekcije uvek budu informativne izanimljivo, nastavnik stalno treba da razmišlja, traži, pokušava. Dakle, upotreba netradicionalnih oblika obrazovanja doprinosi razvoju kreativnih sklonosti ne samo učenika, već i samog nastavnika.
