Као што знате, тржишна капитализација корпорацијепредставља укупну вредност свих њених акција, утврђену, по правилу, на основу сабирања приватних капитализација ових акција. Према устаљеној пракси, капитализација корпорације је једна од главних карактеристика њеног успеха, иако не приказује увек на адекватан начин стање у датом предузећу. Разлог за овакво стање је што капитализација предузећа-корпорације у великој мери зависи од будућих могућих прихода. Зато стратешко планирање развоја корпорација подразумева увођење планирања у активности.
Велике фирме су веома заинтересоване за извођењетакво планирање, и то не само за себе, већ и за пословне партнере. Капитализација корпорације овим приступом постаје потпуно предвидљив показатељ.
Под утицајем ТНК, на скали индивидуалнихДржаве, развиле различите системе централног планирања. На пример, у Сједињеним Државама, поред планирања унутар компаније, постоји приватно централно планирање. Спроводи га језгро од 12 финансијских група које поседују скоро 10% имовине свих корпорација у земљи и контролишу 60% акција са седиштем у САД.
Односи између монопола и даље остајуконкурентна, иако је дошло до значајних промена. Ако је у предмонополском капитализму, на пример, од 4.310.000 произвођача у одређеној индустрији пропало 100 фирми, онда је за остале конкуренте величина тржишта порасла за 1%. Са модерном олигополском структуром, ако, на пример, од 4 економске јединице индустрије чак 1 учесник умре у конкуренцији, онда ће се тржиште за сваку од преосталих повећати за 25%. Стога се интензитет конкурентских веза немерљиво повећава. Ако данас олиголиста не уводи нове производе, не прати политику конкурената, његова судбина је запечаћена.
Економска доминација корпорацијане доживљава се као доминација, већ као „расподела улога“, која се развила на основу објективних закона, чије деловање одређује однос различитих облика својине, капитала и укупног развоја друштва. Остварење корпоративног потенцијала могуће је само у друштву где су и монополиста и мали предузетник подједнако одговорни према њему.
Корпоративни свет је хетероген, у сваком од њихКорпорације имају своје карактеристике, како у структури управљања, тако иу унутрашњем развојном механизму. Капитализација такође постаје у овом случају конкурентски параметар који одређује вредност компаније на тржишту.
Чињеница је да капитализација може битинеадекватан. Ово се дешава када постоји значајна диспропорција између економског капитала и капитала одређене корпорације. Планирање у корпоративном пословању само помаже да се елиминише ова неповољна диспропорција.
Данас, корпоративно планирање и разнемодели интеграције су прилично распрострањени. У оквиру конкуренције са државним предузећима, велике корпорације већ а приори добијају преференције, јер сам обим државе доприноси овој конкуренцији. Влада не може а да не покаже интересовање за оваква предузећа из економских и социјалних разлога. Стога им држава често пружа разне бенефиције – финансијске, царинске, а у екстремним случајевима их и спасава од пропасти. Заузврат, највеће фирме, корпорације, а посебно ТНК, у великој мери одређују политику државе, и то не само у економској области.
Предности корпорација су их довелезначајну улогу на светском тржишту од краја КСКС - почетка КСКСИ века. Логична последица овога била је њихова жеља да се уједине. Услови за такво спајање били су споразуми о очувању правне независности. Уосталом, конкуренција је за њих повезана са великим ризицима, због чега више воле синдикате него њу. А једна од важних последица овог развоја била је проширење обима планирања. Планирање је постало објективно неопходан атрибут монополизоване производње, јер ТНК не ризикују да производе робу за непознатог потрошача, у тржишни елемент, од чега пре свега пати капитализација предузећа.
